Како се Давичо чита уназад
Велике приче пре 20 дана | Пише Миљенко Јерговић
Матија Бећковић не осјећа да је нешто неумјесно у његовој игри с Давичовим презименом, јер он напросто није човјек који осјећа људе. Он осјећа језик, осјећа ријечи и синтаксу
Миљенко Јерговић и Светислав Басара сваког петка само на Великим причама у рубрици “Никад боље”. Ријеч “очевид” ми је, драги Басара, милија и ближа него теби, и то из двије скупине разлога. Прва је што “очевид” припада једном прилично већ богатом, туробном, имагинације лишеном полицијском аргоу, који хрватски језик квалифицира за пријеводе Франза Кафке. Без таквих ријечи нема правог Кафке, нема тог помакнућа из привидног реда стварности у паклени поредак
