У АДХД уму
Велике приче 07.03.2024 | Пише Еламери Шкргић
Не умијем стати. Мој ум мора увијек бити запослен. Важно је не оставити га самог. Књига, двије, три су у торби ако заглавим у гужви, чекам у реду, путујем. Вјечна окупираност, трка без почетка и исходишта
Опет ми је дошло да дам отказ. Више се и не борим јер знам да ћу се са собом хрвати и уморна и сатрана за неколико дана изгубити и урадити исто. Досегнути ниво подражаја постао је неиздржив. Свјесна сам да гријешим, ипак не могу обуздати реакцију. Дати отказ, доћи кући и покрити се јорганом по глави, мој инфантилни ум у томе види рјешење. Дубоко сам тужна и разочарана сама собом. У четрдесетим, сама са два тинејџера и озбиљним кредитима, нисам у стању обуздати
