Bosna i Hercegovina: Gde je Mostar 20 godina posle novog ujedinjenja

Kada se istoričar Dragan Markovina vratio u Mostar, grad njegovog detinjstva, zatekao je mesto „koje nije ličilo na sebe", ali ne samo zbog razornih tragova rata u Bosni i Hercegovini početkom 1990-ih.

„Ono što me je odgojilo u ideološkom, životnom smislu, ono što je grad isijavao, bilo je nestalo", priča Markovina za BBC na srpskom.

Umesto „jugoslovenskog, crvenog grada, koji je tu osobenost sa ponosom isticao", naišao je na jasno iscrtanu podelu koja se pružala duž centralnog bulevara, nekadašnje prve linije fronta, tako da jednu stranu zauzimaju većinski hrvatske, a drugu bošnjačke opštine.

I posle uspostavljanja mira 1995, dve zajednice su ostale podeljene - deca su učila po odvojenim programima, javna preduzeća brinula samo o „svojima", a tu su i dva fudbalska kluba, Velež i Zrinjski.

U pokušaju da prevaziđe podele, Pedi Ešdaun, tadašnji međunarodni predstavnik za Bosnu sa visokim ovlašćenjima, odlučuje da grad dobije novi Statut kako bi ga „ujedinio".

Nova pravila su stupila na snagu 15. marta 2004, i, iako je prošlo 20 godina, Štefica Galić misli da je „grad i dalje podeljen".

„Ne vidite zid, ali se neprestano udara glavom o njega", kaže novinarka i fotografkinja.

• Stari most u Mostaru - simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života
• Kako je sviran kraj za Velež na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru
• „Most na suhom": Kako je OKC „Abrašević" postao mesto susreta mladih u podeljenom Mostaru

Mostar je danas „i jedinstven i podeljen", smatra Markovina.

„Iako je današnji Mostar daleko od onoga što je bio pre rata, ostao je jedina suštinski višenacionalna sredina.

„Za današnju BiH to je neverovatno lepo i drugačije."

Mnogo novog i ponešto staro

Markovina se godinama lomio oko povratka u rodni grad.

Kada bi u njega dolazio u godinama posle rata, u podsvesti je mislio na sukob i ruševine.

„Iako su tuda prolazili automobili i šetači, kada to vidite, bilo je nemoguće ne misliti o ratu", govori Markovina.

„Sve što je došlo sa ratom - nacionalizam i ideja da je sve prethodno bilo laž, smetalo mi je ideološki, jer sam ja nekritički odgojen u duhu da nacija nije bitna, pored roditelja koji su bili iz mešovitih brakova".

Poslednji jugoslovenski popis 1991. pokazao je da je u Mostaru živelo po oko 43.000 Bošnjaka i Hrvata, skoro 24.000 Srba i 12.768 onih koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni.

Na poslednjem popisu iz 2013, etnička slika je drugačija - 51.000 Hrvata, oko 46.000 Bošnjaka, i 4.421 Srbin.

Jugoslovena je bilo 83.

Rat u Mostaru prvobitno se rasplamsao između Hrvata i Bošnjaka, sa jedne, i Srba, uz podršku tadašnje jugoslovenske vojske, sa druge strane.

Ubrzo se nekadašnja zajednička vojska povlači, ali otpočinju borbe hrvatske i bošnjačke strane.

U granatiranjima Hrvatskog veća odbrane, tokom jeseni 1993, pogođen je najpoznatiji simbol grada, Stari most.

Most je obnovljen, ali još je mnogo tragova rata na ulicama grada.

Tokom tri i po godine rata, u gradu je stradalo više od 2.500 ljudi.

Pre nego što se vratio 2019, Markovina je povremeno dolazio u Mostar, ali nije mogao da zanoći duže od dva dana zbog velike „nervoze".

„Bio sam par meseci u ratu i to je bilo dovoljno da znam šta je zvuk granate, i da imam dovoljno sećanje da znam šta je iskustvo rata.

„A onda sam shvatio da je jedini način da traumu iznesem taj da se suočim. Dugo sam sebe terao, ali mi je drago što sam se vratio", govori.

Sada kaže da je i u Mostaru, „kao i svakoj drugoj urbanoj sredini, nešto preživelo, i da postoji mnogo više kontinuiteta" nego što je mislio.

Svakodnevni život i poslovi primoravaju ljude da idu iz jedne u drugu stranu - u jednom delu je policija, u drugom poresko, tržni centri.

„U istočnom delu gradu, koji je osmanski sa malo socijalizma, žive Bošnjaci.

„Zapadni deo, koji se percipira kao hrvatski, jeste austrougarski i socijalistički, i u njemu živi i par hiljada Hrvata i par hiljada Srba.

„Naravno da svako zna šta bi bilo dobro da ne priča u određenom delu grada, ali mimo toga, niko vas živ neće pogledati", kaže Markovina.

'Mladi se ne poznaju'

Štefica Galić živi u Mostaru od 2013. godine.

Došla je iz Ljubuškog, gde je zajedno sa suprugom Nedeljkom Galićem, spasila mnoge Bošnjake od logora.

Ova 60-godišnjakinja za sebe kaže da je „Jugoslovenka koja voli sve ljude bez obzira na naciju".

Iako u Mostaru nema ozbiljnih međunacionalnih incidenata, podele su i dalje tu, kaže.

Gimnaziju u centru, nekada na prvoj liniji fronta, zove „škola aparthejd".

Na jednom spratu đaci uče po bosanskom obrazovnom programu, na drugom po hrvatskom, dok je na trećem američki internacionalni koledž.

„Deca su razdvojena, nemaju zajedničkih aktivnosti, ne druže se. Ako su upili ono što su im govorili, a nisu radoznali da bi preko zida pogledali šta se dešava na drugoj strani, postaju budući partijski vojnici".

„To je najtužnije jer Mostar nikad nije bio takav, već je bio multinacionalni, antifašistički, multikulturalni grad", kaže.

Duh zajedništva sačuvale su starije generacije, ali nema „tako prisnih odnosa", a među mladima ima i onih koji nikada na drugu stranu nisu prešli.

„Postoje i mladi koji sebe zovu deca bez prezimena, oni su ili iz mešanih brakova ili jednostavno ne žele da dele ljude.

„Oni idu na obe strane, ali nikad ne govore prezime", tvrdi ona.

Pogledajte video: Mostar, Brus Li i borilakčke veštine

Sve se deli, pa i smeće

Novi Statut Mostara predviđa izborne propise koji treba da garantuju da „nijedan konstitutivni narod ne može sam da vlada Mostarom", rekao je Ešdaun, koji je umro 2018.

„Osnovni cilj Statuta bio je da stvori jedan, ujedinjeni grad Mostar, bez teritorijalnih podela, jedno Gradsko veće sa jednim predsednikom, i da se formira jedinstvena, multietnička gradska administracija sa jednim gradonačelnikom", kaže Aleksander Rotert, biši zamenik direktora Jedinice za implementaciju Mostar pri Kancelariji Visokog predstavnika za BiH.

Ni hrvatska ni bošnjačka strana nisu bile zadovoljne predlogom.

„Obe strane su morale da odustanu od nečega" na kraju, kaže Aleksander Rotert.

Rotert i njegove kolege su „imale samo 18 meseci da urade herkulovski posao" jer se „deset godina rata i etničkih podela ne mogu prevazići jednim dekretom".

„Bilo je to neverovatno uspešno dostignuće koje je funkcionisalo samo zato što je međunarodna zajednica bila odlučna i usredsređena da završi posao, sa nama na terenu".

Ali politička trvenja dovode do blokada i dupliranja institucija, a od 2008. nije bilo lokalnih izbora, dok od 2012. do 2020. nije funkcionisalo gradsko veće.

Postojala su dva vodovoda, dve bolnice i više komunalnih službi, pa je Mostar u jednom trenutku počeo da davi u smeću.

„Mnoge gradske institucije ostale su etnički podeljene, kao što je to bio slučaj sa komunalnim preduzećima za upravljanje smećem.

„U normalnim okolnostima, smeće ne poznaje etničku pripadnost, ali je u Mostaru to bio slučaj", kaže Rotert.

Hrvatska strana se zbog izbornih propisa žalila Ustavnom sudu, tvrdeći da se, zato što u Mostaru živi veći broj Hrvata, treba voditi principom „jedan čovek, jedan glas".

Sud je uvažio ove argumente i naložio Parlamentarnoj skupštini BiH izmenu državnog Izbornog zakona, a Gradskom veću Mostara usklađivanje Statuta Grada s Ustavom BiH.

U junu 2020, bošnjački i hrvatski političari su postigli dogovor koji je doveo do izbora kasnije te godine.

Novi Statut grada još nije donet.

Ipak, u prethodne dve godine, gradska preduzeća su ujedinjena, pa problema sa smećem više nema.

Više se pažnje obraća na probleme važne za svakodnevni život građana, kaže Markovina.

„Uklonili su nelegalne kioske, počeli su da vode računa o drvoredima, neko je ispred moje zgrade očistio kanalizaciju posle 30 godina koja više ne plavi kad padne kiša.

„Ali sve što nije bilo zaštićeno kao spomenik kulture je uništeno da bi se napravili šoping centri i stambene zgrade tako da sada na delu imamo krađu javnog prostora".

Markovina kaže da je „bilo je mnogo više optimizma i nade neposredno posle rata."

„Ljudi su na rat gledali kao na neku anomaliju, kada su došli neki zli ljudi koji su ubijali i otvarali logore, a kada je to ludilo stalo, sad će se vratiti normalni život.

„Taj optimizam je pregažen".

Samo je mir potreban

U Mostaru će ove godine biti održani lokalni izbori i Salem Marić, predsednik Gradskog veća Mostara, kaže da njegova partija, Stranka demokratske akcije (SDA), očekuje da će „zadržati primat najjače bošnjačke stranke".

On je uveren da je Mostar sve manje podeljen i kaže da „građani žive normalno, komuniciraju, rade u oba dela grada".

„Podele koje neko želi da vidi nisu toliko izražene u Mostaru.

„Kada imamo nerede navijača i kada se govori da je to političko, to nije tačno, jer ste svedoci da i u većim gradovima ima tih problema koji nisu na nacionalnoj osnovi", kaže.

Mario Kordić, gradonačelnik Mostara iz redova Hrvatske demokratske zajednice, nije odgovorio na pozive i poruke novinara BBC na srpskom.

Aleksander Rotert smatra da je Mostar „ujedinjeni grad", koji ima „sjajnu budućnost".

„To je jedan od najlepših gradova u jugoistočnoj Evropi sa neverovatnim ekonomskim potencijalom.

„Turizam je u procvatu, ponovo se otvara međunarodni aerodrom. Sada je vreme da se više malih i srednjih preduzeća dovede u grad", smatra on.

Više od ekonomskog napretka, Štefica Galić ističe potrebu za mirom i tolerancijom.

„Nismo se izlečili ni od rata, a politika nam je takva da nam stalno visi nad glavom da će možda opet biti rata.

„Građanima je dojadilo. Hteli bismo odživeti ono što nam je ostalo, jer su nam ukrali 30 godina", kaže ona.

Pogledajte i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.15.2024)