Бомбардовање 1999: О стрепњи, страху и тузи прве вечери НАТО кампање

Тек што се ноћ надвила над Прокупље, а улична бука постајала тиша, спокојно вече њених мештана пред телевизијом прекинуо је прасак бомбе и ватрени бљесак на небу.

Неколико минута пре осам увече, у среду 24. марта 1999, НАТО пројектили погодили су касарну у овом граду на југу Србије и однели прву жртву.

Стефан Недељковић не памти звук детонације и експлозију, али се добро сећа тренутка када су следећег дана донели тело његовог оца Бобана, страдалог у нападу.

„Долазиле су до нас разне информације, али се нисам много распитивао после тога, нити сам желео да знам шта се десило - њега нема, па нема&qуот;, говори смиреним гласом тада седмогодишњи Недељковић, за ББЦ на српском.

Поред Прокупља, прве вечери НАТО бомбардовања гађани су војни и инфраструктурни циљеви у Куршумлији, Приштини, Београду, Новом Саду, Сомбору, Панчеву, Даниловграду и другим местима широм земље.

Причињена је значајна материјална штета, а страдало је више војника и официра.

Узнемирујући звуци сирена за ваздушну опасност, заглушујућа бука авиона и одјеци палих бомби, најавили су 78 дана стрепње, страха и туге, заједничког осећаја многих становника тадашње Савезне Републике Југославије.

Код неких, ни четврт века касније, ова емоција није избледела.

„И даље постоји она језа, па и неки револт, можда чак и више него тада&qуот;, говори Драгана Зечевић, новинарка из Куршумлије, за ББЦ на српском.

• Две деценије од завршетка НАТО бомбардовања
• Зашто Србија још нема тачан број цивилних жртава НАТО бомбардовања
• Косовска сећања повезана страхом

НАТО бомбардовање државе коју су чиниле Србија и Црна Гора уследило је после пропалих преговора Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу, фебруара и раније током марта исте године.

Повод за интервенцију, према званичним обавештењима Алијансе, био је прогон Албанаца на Косову који су спроводиле српске безбедносне снаге.

Акција је спроведена без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Рат је завршен потписивањем Кумановског споразума 9. јуна 1999, да би наредног дана усвојена резолуција 1244 УН-а, а југословенска војска се повукла са Косова.

'После нисмо ни марили шта ће да буде'

Међу првим НАТО циљевима била је прокупачка касарна „Ратко Павловић - Ћићко&qуот; и њихов центар везе, где је радио Бобан Недељковић.

Према наводима његовог колеге, прва ракета је погодила објекат, док је друга усмртила тридесетогодишњег везисту у 19.53.

Његов син Стефан био је код куће са мајком, малом сестром, бабом и дедом.

Нису знали шта се дешава, нити су могли да ступе у контакт.

„А онда се претпоставило да се десио тај несрећни случај, кад нисмо дошли до информације да ли је са војском&qуот;, прича Недељковић.

„После тога, више нисмо ни марили шта ће и како ће да буде&qуот;, додаје.

За оца каже да је важио за „доброг човека и примереног грађанина&qуот;, о чему неретко и данас слуша када се види са његовим колегама из војске.

Детињство описује као „срећно&qуот;, посебно се сећајући заједничких тренутака играња фудбала у улици.

„Били смо као свака нормална породица, сад што је то кратко трајало...&qуот;, наводи 32-годишњи Недељковић сталожено.

Када је с јесени кренуо у први разред, Стефану су најтеже падала питања на часу - чиме му се баве родитељи?

Да тај стрес пренебрегне, помагали су му школски психолози.

„Прво сам се стидео да кажем шта се десило, да немам родитеља, тада нисам схватао шта је он, а после када сам разумео, онда сам се поносио тиме ко је био мој отац&qуот;, додаје.

Сећање на његовог оца у Прокупљу данас живи кроз спомен-плочу унутар касарне и споменик погинулим војницима у ратовима од 1990. до 1999. у центру града.

Како се ближи 24. март, тако емоције надиру код чланова породице.

„Чак су можда, како сам старији, и јаче, али са тим мора да се живи.

„То је било тако и нема назад, само мора да се иде напред, и због њега, и због нас&qуот;, закључује.

Како је било у Приштини?

Јилбер Асланај, музичар

Град је био јако узнемирен, у некаквом страху и неизвесности.

Веома суморан и пуст, у немогућности да комуницирамо међу нама јер су прекинуте телефонске линије.

Сви ми, говорим о Албанцима, имали смо некако помешана осећања, нешто између радости и веровања да се одмазда Милошевићевог режима и рат ближи крају и страха да ће се светити нама, ненаоружаним цивилима.

Лично сам веровао да ће трајати кратко, два, три дана.

То вече смо провели у стану, јер нисмо имали приступ склоништима.

'Брзо ће проћи сви се надају'

Зелено-црвена светлост пале ракете обасјала је 24. марта 1999. и једну дечију собу у центру Прокупља.

Тамо је Ивана Ђурковић, ученица другог разреда основне школе, са другарицом припремала сто за превијање њене сестре, бебе.

„Одједном се чуо снажан и продоран звук који је променио наше одрастање у тренутку&qуот;, присећа се данас радница у култури и песникиња.

Памти да је вриснула и истрчала из собе, уплашено упитавши мајку у кухињи где је отац, који је тада, како ће касније сазнати, пролазио поред погођене касарне.

Неопраних руку од сапунице, мајка их је све зграбила и одвела у подрум где су већ седеле комшије.

„Није могла да добије тату, сви смо почели да плачемо, нисмо знали да ли је жив. Сва срећа, па је стигао после десетак минута&qуот;, каже Ђурковић, док нервозно додирује истетовирани прст.

Сутрадан су се склонили у оближње село њених родитеља, где су остали до краја бомбардовања.

Сећа се „палачинки, уштипака и осталих сеоских мирисних бабиних јела&qуот;, „лежања на ливади и чекања да авиони пролете&qуот;, као и „пењања по дрвећу, падова у реку, повређивања и брања љубичица&qуот;.

„Гајила се и уметност на детињасти начин, као издувни вентил, па је било и драмских делова, где смо ми девојчице биле Касандре, а пала су и прва заљубљивања.

„Никад село није било живље и пуније&qуот;, говори Ђурковић, за ББЦ на српском.

Каже да је касније током детињства сањала бомбе и авионе, као и да се будила ноћу мокра.

Ипак, доживљени стрес и страх одвели су је, додаје, у уметност, те је прву песму, инспирисану догађајима од 24. марта 1999, написала неколико дана после.

Објавила ју је касније у школском часопису, а примерак откуцан на писаћој машини и даље чува.

Поносна је што је „извукла уметничку линију из рата&qуот;, али се плаши да њена двојица синова „не доживе исту такву ноћ&qуот;.

„После те ноћи, дошли су неки другачији страхови, од јаког ветра, али, како год, преживели смо рат споља, а изнутра, мислим да ће заувек да живи сећање на НАТО агресора&qуот;, закључује.

Склониште под столом и температуром

На мети НАТО бомби 24. марта 1999. нашла се и фабрика авиона „Утва&qуот; у Панчеву.

Бојана Миловановић, тада осмогодишњакиња, напад је провела под столом, седећи на јастуцима са старог кауча, док се није огласила сирена за престанак ваздушне опасности.

Не памти много детаља од те вечери, вероватно због високе температуре коју је имала, али се сећа да су деда и отац изашли на пругу да пробају да виде погођену фабрику, док су она, мајка, баба и млађи брат остали у кући.

„Кад су се сирене оглашавале, имали смо комби којим су деца одвожена ван насеља. Напољу бомбардовање, а ми у њему&qуот;, говори Миловановић за ББЦ на српском.

Због близине војних циљева и честог бомбардовања овог банатског града на Тамишу, попуцали су им прозори, а неретко су им и војници боравили под кровом.

Иако је време углавном проводила играјући се са вршњацима и не доживљавајући ситуацију толико озбиљно, једна стресна слика јој се посебно урезала у сећање.

„Једне вечери, кад су кренуле сирене, тата је улетео у кућу и као кифлу покупио мог брата са све јорганом, као бурито, и морали смо да изађемо из куће.

„Никада га нисам видела тако узрујаног и тада сам схватила да није баш наивно шта се дешава&qуот;, закључује.

• Рођени уз прве сирене
• Резолуција 1244 - двадесет година касније
• Од „нирнбершког процеса&qуот; до „фарсе&qуот;: Недеља када су у Београду осуђени лидери НАТО алијансе

Реакције, последице и окидачи

Зависно од узраста, реакције људи на бомбардовање биле су различите.

Клиничка психолошкиња Тамара Кликовац каже да су старије генерације, које су можда преживеле ваздушне ударе из Другог светског рата, „добро знале како то изгледа&qуот;, а другачије су реаговала деца, тинејџери, млади и зрели људи.

„Огроман страх од непознатог, неизвесности за лични и живот ближњих, имовину, шта ће се даље дешавати, да ли ће се нормализовати, хоће ли бити довољно хране, воде, струје.

„Основни егзистенцијални страх, јер је велика претња животу&qуот;, говори професорка Филозофског факултета у Београду, за ББЦ на српском.

Кликовац каже да су после бомбардовања рађена разна истраживања и праћења.

Значајно виши ниво анксиозности и касније депресивности, односно посттрауматски стресни поремећај (ПТСД) који настаје због изложености трауматском догађају, забележен је код људи који су били у епицентру највећих дејстава и најдиректније угрожени.

То су људи који су често слушали сирене, доживели детонације, материјалне губитке и смрт чланова породице или блиске особе, као и војска на положајима и у резервним саставима.

Како би се то „превладало&qуот;, у годинама после НАТО бомбардовања организоване су радионице, психијатријска подршка и СОС телефони.

Али, неки окидачи су и даље присутни, попут „снажног, узнемирујућег звука на припремама за војне вежбе и параде или ратови у другим земљама - Украјина, Израел и Палестина&qуот;.

„Свима нам то негде покрене онај грозан и непријатан осећај шта заправо бомбардовање и ратна дејства значе: прекид нормалног, уобичајеног живота, и колико су претње голој егзистенцији&qуот;, закључује професорка.

'Готово, угушисмо се'

Крстареће ракете НАТО пакта прве вечери погодиле су и касарну „Боровњак&qуот;, данас „Топлички устанак&qуот; у Куршумлији.

Три пројектила су пала на подземно склониште унутар касарне, усмртивши 11 припадника резервног састава војске и официра, док је 27 лакше и теже рањено.

У склоништу дугом више десетина метара, са неколико просторија, клупама и столицама, нашао се и Радош Радосављевић, резервни капетан прве класе.

„Је л' пушиш? Ја сам тада пропушио&qуот;, говори пензионисани економиста из Куршумлије, града надомак границе са Косовом, за ББЦ на српском.

„Нисам пушио до 40. и тада сам пропушио, па у шали некад кажем да ћу да тужим Била Клинтона, пошто је онда био председник Америке.&qуот;

Од „нервозе и секирације&qуот; добио је повишени притисак, а од последица напада делимично је оглувео.

Пре 25 година, у склоништу, седео је крај врата.

Каже да је хтео да изађе, али му је потпуковник рекао да се врати, да би после пар минута устао да прошета са двојицом другова низ ходник.

„И у том тренутку бије. Ту онда наступа вриска, галама, гужва, кркљанац - хоће сви да изађу&qуот;, присећа се Радосављевић, док му живац испод левог ока трепери.

Пар секунди потом је ударила друга ракета, те је дим почео да се шири склоништем.

„А ми не можемо да изађемо, врата од склоништа дебела пола метра и испала из лежишта.

„Ја рек'о: 'Готово, нема вајде, угушисмо се'&qуот;, тихо прича Куршумљанин.

Напослетку су некако успели да их отворе и истрче напоље.

Трећа ракета је, каже, ударила у центар везе, да би онда авиони кренули да гађају остале објекте по касарни.

Радосављевић је по изласку одјурио до стана у центру града да види како су жена и деца, док су га другови тражили у кући његових родитеља.

„Мајка се пресекла и зарадила шећер, од кога је после и преминула&qуот;, додаје потпредседник куршумлијске борачке организације СУБНОР.

Међу погинулима је било више његових суграђана, људи које је виђао свакодневно.

На месту пада ових бомби у комплексу касарне данас се налази кратер из кога вири арматура и комади бетона, док је недалеко одатле постављена спомен-плоча убијенима.

У центру Куршумлије је и споменик „жртвама НАТО агресије&qуот;.

„Узбудим се увек како се примакне 24. март, пошто га сваке године обележавамо одајући почаст друговима.

„Јесу године учиниле своје, али не може човек да остане имун на те ствари&qуот;, закључује.

Пресудна татина одлучност

Мало је фалило да се у војном склоништу куршумлијске касарне нађе и Драгана Зечевић са породицом и избеглим рођацима са Косова.

Тамо је, као стоматолошка сестра, радила њена другарица, која је понудила да их склони у овај подземни објекат.

„Покојни тата, који је био болестан, рекао је: 'Ја не идем из своје куће, ако треба, нек ме убију овде'.

„Пошто сам била јако везана за њега, нисам хтела ни ја да идем и онда сви су одустали&qуот;, препричава новинарка, трљајући зацаклеле очи.

У међувремену је нестала струја, али су телефонске линије радиле.

Када су пале бомбе на касарну, прозори на кући су попуцали, а „спрат је кренуо да лелуја&qуот;.

Видели су, каже, и пламен који је букнуо.

„Свима је прошло кроз главу да срећом нисмо отишли горе.

„Татина одлучност је била пресудна, била сам му захвална јер нас је спасио&qуот;, истиче Зечевић.

Каже да је то био „тежак период у њеном животу и каријери&qуот;.

„У мом случају не важи да време лечи све, напротив, не јењава.

„Посебно чињеница да смо ми могли да будемо међу тих једанаест&qуот;, закључује.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.24.2024)