НАТО бомбардовање 1999: Како је изгледало рушење „невидљивог" Ф-117А, са земље и из ваздуха

„Лансирај&qуот;, наредио је Золтан Дани, пуковник 250. ракетне бригаде Војске Југославије, а два пројектила у размаку од пет секунди полетела су ка облачном небу над Шимановцима, насељу на западној периферији Београда.

Био је то 27. март 1999, 20.40 сати, а неколико тренутака касније, његова група приметила је на радару да су погодили мету, која је на час постала већа услед експлозије, а већ наредног момента почела је да пада, препричава Дани, сада пензионисани војник, за ББЦ на српском.

Иако у том тренутку нису били свесни, погодили су Ф-117А, „невидљиви&qуот; авион НАТО алијансе, што је било прво обарање непријатељске летелице Војске Југославије током бомбардовања 1999. године.

Површина ове летелице изграђена је под посебним угловима и сачињена је од материјала који не одбија, већ упија таласе радара, што га чини готово невидљивим за радар.

Осећај после успешно обављеног задатка Золтан описује као „одличан&qуот;, а резултат његове чете са 14 чланова као „фантастичан&qуот;.

„Био је то повод за гордост и увећање морала у нашој групи, али и целој војсци и становништву.

„После тога нам ништа није било тешко&qуот;, додаје он.

• Прво вече НАТО бомбардовања Југославије: О стрепњи, страху и тузи
• Зашто Србија још нема тачан број цивилних жртава НАТО бомбардовања
• Речник бомбардовања: Шизела, смирела, таргет, локатори и колатерална штета

Погођен изнад Шимановаца, авион је пао тридесетак километара даље, у селу Буђановци надомак сремске општине Рума, где је суботње вече са пријатељима у локалном фудбалском клубу проводио Светислав Јовановић.

Убрзо су угледали „огромну ватрену лопту&qуот;, а мештанима се чинило да пада на њих, где год се у селу налазили, прича он за ББЦ на српском.

„То је сијало као да си на Маракани у 10 сати увече и гледаш у рефлектор. Бежиш, а не знаш ни где бежиш&qуот;, прича овај 58-годишњак док разговарамо у дворишту његове куће.

НАТО бомбардовање Југославије, коју су тада чиниле Србија и Црна Гора, почело је 24. марта 1999. године и окончано је после 78 дана Кумановским споразумом, после чега је усвојена и резолуција 1244 Савета безбедности.

Интервенција је покренута без одобрења Савета безбедности Уједињених нација после неуспеха у преговорима Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу у фебруару и марту исте године, а повод је био прогон Албанаца на Косову, како су тада саопштили из НАТО-а.

Ни две и по деценије касније, нема података о тачном броју цивила и војника који су погинули у НАТО бомбардовању.

'21. секунд'

Дивизија 250. ракетне бригаде Противваздушне одбране СР Југославије, којом је командовао Золтан Дани, 24. марта добила је наређење да се премести у Шимановце.

Три дана су били у „режиму ћутања&qуот;, са задатком да све припреме и провере, али да не укључују борбена средства, како не би открили положај.

„Тог 27. марта смо били у 'приправности три', што значи да су борбена средства искључена, али је посада на њима, спремна да реагује.

„Око 18 сати нам је стигло наређење да пређемо у 'приправност 1' - требало је да укључимо ракетна средства и проверимо исправност технике&qуот;, описује пуковник Војске Југославије у пензији.

Укључили су радар и видели неколико летелица у ваздушном простору.

Неке су биле близу њиховог домета, али у њега нису ушле, док се за једну „видело да ће ући у зону уништења&qуот;, препричава Золтан, док седимо у дворишту његове куће у селу Скореновац, надомак Ковина.

„Ми тада нисмо знали који авион је у питању, то не пише на екрану показивача, али смо ишли на то да га пустимо дубоко у зону уништења, тако да практично нема могућност да из ње изађе, а да не буде погођен&qуот;, додаје он.

Али, авиони НАТО алијансе који су тада надлетали Југославију носили су противрадарске ракете, које су се аутоматски активирале када открију радарско зрачење и лансирале ка радару.

Дани је са члановима његове дивизије израчунао да би пројектилу било потребно 25 секунди да их погоди, због чега је одлучио да целу акцију треба спровести за највише 20 секунди.

„Остало би нам још пет у резерви да искључимо радар, 'ћутимо' и постоји велика вероватноћа да нас ракета промаши - размишљао сам да би нам у тој једној, 21. секунди, када би нас погодила ракета, прошао цео живот кроз главу.

„Рекао сам им: 'Хајде да та једна секунда буде цео живот који ћемо проживети касније' и успели смо све да завршимо за 18 секунди. Ето, ово што ми сада причамо такође спада у тај 21. секунд&qуот;, смеје се Золтан.

Ова прича инспирисала је Жељка Мирковића, српског аутора документарних филмова, да сними филм „21. секунд&qуот; са Золтаном Данијем у главној улози, а премијеру је имао 2009. године.

Погледајте и ову причу:

'Где год мрднеш, пада на тебе'

Када је све било спремно, од команде је стигло одобрење за гађање мете, за коју тада чланови Данијеве групе нису знали да је „невидљива&qуот;.

Други од два пројектила погодио је Ф-117А, којим је управљао амерички пилот Дејв Зелко.

Био је то „први, за радар невидљиви, функционални авион на свету&qуот;, произведен 1982. године, иако је држан у тајности до 1988, како се наводи на сајту америчког произвођача наоружања Локид Мартин.

„Када се то десило, авион је одмах почео да пада, видели смо да се циљ увећао услед експлозије и да је почео да губи висину, да би после нестао са радара.

„После су друге јединице око Руме и Сремске Митровице гађале и дотукле авион у паду ручним ракетним средствима&qуот;, прича Дани.

• НАТО „ракета“ која никад није експлодирала
• „Жалим због 'колатералне штете', али је бомбардовање оправдано“
• Од „нирнбершког процеса&qуот; до „фарсе&qуот;: Недеља када су у Београду осуђени лидери НАТО алијансе

Мање од 30 километара источно, у селу Буђановци, упркос томе што је НАТО бомбардовање почело три дана раније, суботње вече било је уобичајено.

Мештани овог сремског места седели су на клупама испред кућа, а међу њима је била и Сока Марковиновић, данас једна од најстаријих жена у селу.

„Одједном смо сви изнад нас видели једну јако велику лопту - то је сијало страшно, не умем ни да објасним колико јако&qуот;, прича 90-годишња пензионерка веселог погледа и набораног, тамног лица, за ББЦ на српском.

„Ја код комшије - лопта за мном. Ја на другу страну - лопта опет за мном.

„Изађем на шор (улицу), сав комшилук је изашао, па смо заједно бежали, али као да је неко за нама ишао и носио ту ствар&qуот;, прича Марковиновић, док прстом црта по небу путању ватрене лопте од које су безуспешно бежали.

Њеног сина Златка, који је тада радио на локалној радио станици у оближњој Руми, експлозија је затекла у тој сремској општини, где је пре ноћне смене отишао у кратку посету пријатељу.

„Седели смо у дворишту и тачно се видело да нешто пада код Буђановаца.

„Позовем мајку, не јавља се, онда и комшију, али ни он се није јавио - запитао сам се шта је то и да ли су Буђановци изгорели&qуот;, препричава Златко за ББЦ на српском.

Убрзо му је мајка јавила шта се десило, а он се одмах по задатку упутио у село.

„У месној канцеларији сам затекао једног команданта, који ми је дао све податке о паду авиона, па сам отишао на лице места.

„Био је мрак, нема мобилних телефона, а био сам један од првих новинара тамо - пре мене су стигле само колеге из Сремске Митровице&qуот;, описује Марковиновић.

Светислава Јовановића, 58-годишњег пољопривредника из Буђановаца и Златковог школског друга, исти призор затекао је у просторијама локалног фудбалског клуба, где се тада редовно окупљао са комшијама.

Чинило му се да „велика ватрена кугла, која је постајала све већа како се приближавала&qуот;, пада тачно на његову кућу, једну од последњих у селу, на путу ка неколико километара удаљеним Пећинцима.

„Нисам много промашио, авион је после пао на око 500 метара ваздушном линијом од моје куће&qуот;, прича Бајкан, како га сви у селу ословљавају, док се под качкетом крије од пролећног сунца.

„Срећа да је пало у њиве и да нико из села није страдао - добро се завршило&qуот;, додаје.

Осам сати

Неколико километара изнад мештана Буђановаца, тренутке неизвесности проживљавао је и Дејл Зелко, амерички пилот који је управљао „Ноћним соколом&qуот;, борбеним авионом Ф-117А, који је тада сматран врло напредном војном летелицом.

Тог 27. марта Зелко је четвртог дана НАТО бомбардовања у Југославији полетео трећи пут из италијанске базе Авијано.

„Рутина ми је била иста као и пред све друге борбене мисије&qуот;, навео је бивши пилот Америчког војног ваздухопловства у писаном одговору за ББЦ на српском.

Али, услед лошег времена и тежине мисије у коју је кренуо, „и пре ступања у кабину авиона имао је снажан осећај да, уколико постоји нека ноћ која је посебно погодна за обарање његовог авиона, то је била та ноћ&qуот;, објаснио је бивши војник у интервјуу за бразилски магазин Ревиста форса ареа (Ревиста Форца Аереа - РФА) 2004. године.

„Био сам врло свестан сопствене рањивости, ризика и опасности мисије у коју сам те ноћи кренуо.

„Информације које сам добијао преко радио комуникације су једноставно увећавале мој осећај да постоји велика вероватноћа да се догоди нешто лоше - када се и десило, није ме уопште изненадило&qуот;, описао је Зелко.

• Двадесет година касније: Последњи лет за Београд
• Како се Јат спасио од НАТО бомбардовања
• Ноћ када је Америка бомбардовала амбасаду Кине

Према Зелковој летелици упутиле су се две ракете земља-ваздух југословенског ПВО-а, а „он није имао дилему да су га имали&qуот;, присетио се у интервјуу за бразилски магазин.

„Прва је прошла тик изнад мене. Тако близу, да сам осетио ударни талас који је затресао авион.

„Када сам брзо погледао у други пројектил помислио сам: 'Ово ће проћи кроз мене'. Дефинитивно је такав и био осећај&qуот;, препричао је Зелко.

Авион је почео да пада, а тада 39-годишњи амерички пилот успео је да се катапултира из кабине и отвори падобран, који је био наранџасто-беле боје, што га је подсетило на кинески лампион, који би југословенској војсци могао да западне за око.

Иако то није уобичајена пракса, Дејл Зелко који је управљао летелицом кодног имена „Вега 31&qуот;, је путем радија обавестио команду да је ван летелице која је погођена док се још падобраном спуштао на тло.

Ускоро је слетео на њиве, неколико километара далеко од места у Буђановцима на којем је горела олупина летелице којом је управљао.

На неколико стотина метара од њега пролазили су аутомобили локалним путем, приметио је и да су војска, полиција и локално становништво кренули у потрагу за њим, а Зелко је склониште потражио у оближњем каналу за наводњавање, недалеко од пруге.

„Дилема коју у тим тренуцима имате је то како да будете што предвидљивији за спасилачке снаге и што мање предвидљиви за непријатеље&qуот;, описао је он за бразилски РФА.

Сат и 20 минута пошто је његов авион погођен, обавестио је команду о месту где се налази, а готово читава ноћ је прошла док га спасилачки тим није пронашао и пребацио на сигурно.

„Од тренутка када сам покренуо катапултирање из кабине, све до петоминутног лета хеликоптером до базе у Босни, прошло је готово осам сати&qуот;, посведочио је он за РФА.

Готово исти период прошао је од судара пројектила које је испалила Данијева чета те суботње вечери до њиховог сазнања да су срушили „невидљивог&qуот;, како ће касније у Југославији најчешће називати овај амерички авион.

Убрзо су напустили положај са којег су оборили Ф-117А, преместивши се „седам или осам километара даље&qуот;, на унапред припремљен резервни положај, сећа се тадашњи пуковник Војске Југославије.

„После је почела нека кишица, а око четири сата ујутру нас је посетио официр који ми је рекао: 'Знаш ли ти, бре, који сте авион оборили? Ви сте оборили Ф-117А!'

„Питао сам да ли су сигурни, он је потврдио, а ја му рекох - 'бинго'&qуот;, говори Дани, а крута, црна, кожна јакна на њему шушка док се смеје причајући анегдоту.

Како каже, чињеница да су срушили авион за њега није била изненађење, али тип летелице јесте.

„За то смо се припремали читав живот, као фудбалер који целог живота тренира да забије гол и онда то и учини на некој важној утакмици.

„Срећни сте, поносни, али игра се даље - утакмица још није готова&qуот;, објашњава он.

Погледајте видео:

Страх, ужичко коло и 'живео НАТО'

Те је вечери једначину са више непознатих покушавао да разреши и Светислав Јовановић из Буђановаца, који је међу првима одјурио до места на којем се Ф-117 срушио.

Био је, како каже, један од првих који се тамо први појавио, затекавши „авион који се пуши, гори, али и некако сам гаси&qуот;.

„Гледали смо около да видимо има ли некога, али нисмо ништа приметили, чак смо помислили да је авион могао да лети без пилота, а тек после су нам објаснили да се он пре пада катапултирао&qуот;, препричава 58-годишњи мештанин сремског села.

Фотографије направљене тог и наредног дана у Буђановцима, на којима локално становништво слави обарање летелице и игра коло по крилу авиона, врло брзо су приказиване у штампи и на телевизијама широм планете.

„Мој син, који је тада имао три године, био је атракција - комшиница га је узела и ставила на крило авиона.

„У том моменту је тамо било 30 новинара, те слике су обишле свет, па ми је свастика из Италије пет дана касније послала слику и рекла ми да је и тамо било у свим новинама и вестима&qуот;, прича Светислав.

Многима у селу је то било „интересантно&qуот;, у Буђановце је наредног дана стигло „четири или пет аутобуса&qуот; пуних људи из других места који су желели да виде олупину, чији су делови постали вредни сувенири, сећа се Јовановић.

„Могле су се грдне паре зарадити, цело крило сам могао да донесем кући и продам делове, људи су долазили масовно да траже нешто, узму понеки део. Али, ко ће тада о томе да мисли?&qуот;

Сока Марковиновић, 90-годишњакиња која живи на другом крају села, памти да су тих дана „готово сви Буђановчани навалили да оду и виде олупину авиона&qуот;.

„Сав је свет одјурио тамо, село је било пуно, носила су се крила, делови и остало, чепркало, чак и продавало&qуот;, каже пензионерка.

Славље наредних дана Буђановчани посебно памте по једној анегдоти.

„Жена која је живела ту близу њиве где је пао авион, тада се у весељу, можда и услед пића збунила, па уместо 'живели наши' узвикну 'живео НАТО'.

„После су се сви шалили на њен рачун&qуот;, смеје се Марковиновић.

Али, упркос почетној еуфорији, Светиславу Јовановићу, тада мобилисаном резервисти, није било до смеха.

Страховао је, како каже, да би село могло да буде мета бомбардовања после рушења „невидљивог&qуот;.

„За омладину и неке људе то је био шоу програм, али за старије, који су мало нешто читали и слушали, није баш тако било безбрижно.

„Нису сви размишљали: 'Хајде да играмо Ужичко коло'&qуот;, каже он.

• 24. март 1999. - дан који сви памте
• Рођени уз прве сирене
• Бомбардовање РТС-а: Од преседана до „деградације међународног закона”

Други сусрет, али не на радару

Тог марта 1999. године, Жељко Мирковић био је студент завршне године режије.

Током „рата неједнаких&qуот;, како назива НАТО бомбардовање, само је „ишчекивао да се што пре заврши&qуот;, не размишљајући да би обарање невидљивог авиона много година касније постати тема његовог филма, каже Мирковић, који живи у Конектикату, у телефонском разговору за ББЦ на српском.

„Тада нисам имао планове да правим филм о томе, већ сам се овом темом бавио много година касније са потпуно другом идејом&qуот;, препричава Мирковић.

Золтан Дани ће се 2004. године пензионисати у Војсци Југославије, док ће Дејл Зелко службу у Америчком војном ваздухопловству напустити две године касније.

Већ у јулу 2007. Зелка је у виртуелном сандучету његовог мејла сачекала неочекивана порука од Мирковића.

„Објаснио је ко је и питао: 'Шта мислиш о идеји да упознаш Золтана Данија, човека који те је оборио?'

„Моја прва реакција је била да би то било сјајно и да сам јако заинтересован&qуот;, сећа се Зелко.

Уследило је неколико година преписке између двојице бивших војника и Мирковића, годину дана су Дани и Зелко снимали и видео дневнике њихових породица, све док се нису сусрели 2011. године.

„Био је то процес изградње поверења и психолошке припреме, а ја сам био нека врста моста између њих двојице, како би тај први сусрет произвео праву врсту емоције&qуот;, каже Жељко Мирковић.

„Онда је дошло до њиховог другог сусрета, после оног првог, који се догодио на радару&qуот;, додаје.

Зелко је у јуну 2011. године дошао у Србију, а уочи пута био је „екстремно узбуђен&qуот;, али и „врло анксиозан&qуот; због брига о безбедности, прича бивши амерички војник.

„Било је то само 12 година после рата и сећања су још била свежа.

„Писао сам Жељку и рекао да сам 'први пут био непозван у српски ваздушни простор и бацао сам бомбе', он је то поделио са Золтаном, који је одговорио 'да сам овог пута позван и да пројектила неће бити'&qуот;, наводи Зелко у писаном одговору.

Први сусрет одиграо се у Скореновцу, где је Золтан развлачио коре у његовој пекари, када се на вратима појавио Зелко.

„Кад ме је угледао, стао је мирно и војнички ме поздравио, а ја сам му узвратио поздравом у оној брашњавој белој пекарској униформи&qуот;, смеје се Дани више од деценије касније.

„Рекао сам му у шали да је стигао на време, да ми баш треба помоћник и да уђе да ради са мном&qуот;, додаје бивши пуковник југословенске војске.

Мирковићеве камере су то забележиле, а 2013. године објављен је документарни филм Други сусрет који је премијере имао у Београду, Новом Саду, Нишу, Ковину, али и Њујорку и Лос Анђелесу.

Приказиван је на познатим америчким универзитетима, Конгресу и седишту Уједињених нација у Њујорку, освојио је неколико награда широм света, а био је и кандидат за Оскара 2014. године.

„Идеја филма је била да се донесе порука мира и исконских породичних вредности и да се покаже да су оне важније од било каквог рата или политике&qуот;, оцењује Жељко Мирковић.

„После тога се јавља њихова потреба да њихов сусрет и однос прерасте и у однос њихових супруга и породица&qуот;, додаје он.

Сусрет са човеком против кога се некада директно борио за Зелка је било „јединствено искуство и благослов&qуот;.

„Првог тренутка када сам упознао Золтана, осећао сам се пријатно и као да сам код куће, одмах ми се допао и осетио сам снажну братску везу&qуот;, каже Американац.

Пријатељство из рата и бесмртност Буђановаца

Однос Зелка и Данија није се променио ни 13 година после првог сусрета.

Неколико пута су се посећивали у Србији и Америци, њихове породице су се упознале, а и данас се чују „неколико пута годишње&qуот;.

„Искрено сматрам Золтана драгим пријатељем и братом&qуот;, каже Зелко.

И Дани развлачи осмех на помен бившег непријатељског војника, који му је ненадано постао пријатељ.

„Политику не коментаришемо, причамо највише и готово искључиво о породичним стварима&qуот;, истиче 65-годишњи војник у пензији.

Миран, породични живот, попут оног које воде двојица бивших војника, наставио се и у Буђановцима.

После неколико дана еуфорије у марту 1999, све се слегло, а на селу је остао печат, који Златко Марковиновић, 58-годишњи мештанин, не види као терет.

„Ово јесте најпознатији догађај у историји села, Буђановци су по њему постали и остали познати.

„Ретко ко се данас и сећа где је авион погођен, сви памте где је пао. И данас живимо на слави Ф-117А&qуот;, смеје се локални новинар.

Видео: Шта се дешавало у пролеће 1999

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.27.2024)