Тамбурковски: Синдикати не треба да беже од политике

Радничка класа је несумњиво највећи губитник друштвених процеса који су се догодили на овим просторима у последњих 30 година. Мало је историјских примера да један друштвени слој у једној средини за тако кратко време и у толикој мери буде изманипулисан, деградиран, обезвлашћен, и на крају потпуно обесправљен, каже за Демостат Никола Тамбурковски, политиколог који се бави радничким правима и синдикатима, оцењујући положај радника у Србији данас.

Наш саговорник напомиње да је према последњим подацима Републичког завода за статистику просечна плата у Србији 811 евра, односно да ниже зараде што се овог региона тиче имају само радници у Северној Македонији, Албанији и БиХ

Синдикализам јесте политика и свако синдикално деловање је политика. Синдикати, заједно са послодавцима и државом, учествују у економско-социјалном дијалогу и тиме учествују у креирању дела законодавства. Нема разлога да се бежи од политике. Раднички циљеви се могу решити једино политичким организовањем и политичким средствима

Гостујући у подкасту „Пола сата Демостата“, Тамбурковски је оценио да је ускраћивање права радницима у Србији било део једног ширег друштвено-историјског процеса, у којем је створен економски систем који данас у потпуности служи само интересима домаћег и страног крупног капитала.

- Политичке и економске елите, које су стекле своје привилегије првобитном акумулацијом капитала током деведесетих и почетком двехиљадитих, креирале су нека своја правила игре, чији је циљ био одржавање статуса кво, проширивање моћи и утицаја и зацементирање такве ситуације и за будуће генерације. То је та вечита транзиција, чији су радници вечити губитници. Нису само радници у проблему. Ми данас можемо да видимо да је тај систем који је створен лишен било каквих вредности и идеала, заједничких стремљења и интереса, да он не генерише оптимизам ни ентузијазам. Тај систем данас искључиво служи интересима привилеговане богате мањине. А шта је са нама осталима, указује наш саговорник.

Тамбурковски истиче да радници у Србији просечно недељно раде 42,1 сат, што је највише у Европи.

-То је просек који је за 6,7 сати већи од просека недељних радних сати у државама ЕУ, и за осам до десет сати већи него у државама као што су Немачка, Холандија или Норвешка. У Србији радници и сами траже да раде прековремено зато што им оно што добијају као регуларну зараду није довољно за пристојан живот, објашњава он.

Наш саговорник напомиње и да је према последњим подацима Републичког завода за статистику просечна плата у Србији 811 евра, односно да ниже зараде што се региона тиче имају само радници у Северној Македонији, Албанији и БиХ.

-Ако говоримо о ставовима радника, истраживање које је радио Солидарити (Солидарити) центар у сарадњи са Демостатом показало је да 70 одсто радника каже да би им једино плата од 80.000 динара и више била довољна за пристојан живот, а истовремено само 16 одсто радника тврди да прима ту плату. Рецимо, 50 одсто радника каже да им је мала плата највећи проблем, а 22 одсто наводи да им је највећи проблем несигурност радног места. Много се прича о томе да су наши радници лењи, да не желе да раде, да намерно одсуствују с посла, али радници у Србији су на дну листе по томе колико често узимају одсуство због боловања. Просечно одсуство у радном колективу у Србији на дневном нивоу је 5,9 одсто. Мање одсуствују само радници у Румунији, Бугарској, Турској и Пољској. Истовремено, ми сваке године имамо преко 50 смртних случајева на раду, 20.000 повреда на раду, док смо по неједнакости дохотка на четвртом месту у Европи, прецизира овај политиколог.

Упитан ко је радничка класа данас, Никола Тамбурковски констатује да ту „сада имамо два одвојена питања - ко је стварно радничка класа и ко за себе сматра да је радничка класа.

- Мислим да би радничка класа требало да будемо сви ми који живимо од свог рада и знања. Када се то тако постави, ми у Србији имамо 2,3 милиона људи који раде на основу стандарних уговора о радном односу, још 50.000 људи који раде на несигурним уговорима о привременим и повременим пословима, и, нажалост, још 600.000 људи који раде неформално, односно „на црно“, као и још 200.000 људи који према евиденцији активно траже посао. Дакле, радника је преко три милиона. И само такво одређење ствара основ за колективни идентитет и солидарност, а самим тим и за стварање једног ширег друштвеног покрета који би био брана интересима крупног капитала и интересима оних који живе од привилегија, а који су доминантни на овим просторима већ дуго година. Међутим, морамо да кажемо да је очигледно да та радничка солидарност и даље изостаје, оцењује саговорник Демостата.

Говорећи о највећим проблемима на тржишту рада, Тамбурковски наводи да у Србији, између осталог, постоји велики одлив радне снаге.

-Према подацима Светске банке знамо да годишње из Србије оде између 30.000 и 60.000 људи, и да је неки просек 45.000. Знамо да смо за 20 година изгубили 14 одсто становништва и да је то, углавном, радно активно и способно становништво, у великом проценту висообразовани, које одлази зато што жели бољи живот и боље услове рада. Држава на то реагује врло ограничено, а послодавци не реагују никако. Постоји нека математика која каже да ми због тог одлива радне снаге годишње губимо 6,7 милијарди евра и да се вредност прелива у државе у које они одлазе. Други проблем, о којем говоре послодавци, јесте дефицит квалификоване радне снаге - од ИТ стручњака до занатлија. Када људе плаћате мало, ви шаљете сигнал тржишту рада да те професије нису потребне. У наредном кораку све мање младих све мање уписује одређене образовне профиле јер не желе да тако буду третирани у животу. На крају се суочите са недостатком кадрова у професијама које су вам потребне, објашњава Тамбурковски.

Саговорник Демостата осврнуо се и на такозвани јавни сектор у Србији, у којем, према неким подацима, ради око 700.000 људи.

- Опште место гласи да ми имамо прегломазан јавни сектор. Али, чињенице говоре другачије. Шта је код нас јавни сектор? У најужем смислу, јавни сектор обухвата људе који су запослени у органима државе - односно у ономе што се зове органи и организације Републике Србије, плус људе који су запослени у органима локалне самоуправе, њих има око 160.000. У нешто ширем смислу, ми ту убрајамо и људе који су запослени у јавним предузећима на републичком и локалном нивоу, и њих има око 150.000, и тек у најширем смислу ми ту убрајамо и запослене у здравству и социјалној заштити, којих има 160.000, као и у просвети и високом образовању којих има 150.000, тако да долазимо до бројке од 615.000, што је и званичан податак Републичког завода за статистику. Дакле, четвртина људи у Србији ради у јавном сектору, што је потпуно у складу са просеком ЕУ, указује Тамбурковски.

Он прецизира да ми у јавни сектор убрајамо и људе који су запослени у здравству и образовању, који су код нас врло доминантно државни, док је у неким другим државама то другачије регулисано, односно углавном приватизовано, тако да се тамо ти људи не убрајају у јавни сектор.

- Друго, ми имамо скандинавске државе у којима је број запослених у јавном сектору далеко већи, може ићи до 33 одсто, а те економије нису неефикасне. Проблем у Србији је масовно партијско запошљавање, односно запошљавање људи по страначкој припадности, без потребних квалификација, напомиње Никола Тамбурковски.

Упитан како гледа на улогу и утицај синдиката, у поређењу са прошлим временима, укључујући доба када је постојала СФРЈ, наш саговорник каже да је очигледно да су синдикати у последњих 50 година изгубили ту снагу и утицај на глобалном нивоу, који су имали након Другог светског рата.

- Велики проблем до којег је довео развој капитализма фрагментираност радничке класе. Радничка класа може да се одвоји у потпуно одвојене друштвене групе - према висини зарада, према условима рада, према образовању... Те разлике доводе и до разлика у животним стиловима, у вредностима, у идејама, култури, језику. И онда се те разлике испостављају као непремостива препрека, дакле радници су више подељени по тим разликама него што су уједињени по томе што су против крупног капитала. То је препрека за једно шире солидарно организовање, указује Тамбурковски.

Саговорник Демостата напомиње да је ниско поверење у синдикате у Србији данас.

-Заједничко истраживање Солидарити центра и Демостата је показало да 81 одсто радника нема поверења у синдикате, само 16 одсто има делимично поверење, а три одсто има потпуно поверење, док је само шест одсто радника уопште упознато са тиме шта синдикат ради, а седам одсто њих верује да синдикат врши неки утицај у економско-социјалном дијалогу. Нама је у том нашем истраживању на терену само 13 одсто радника рекло да су чланови синдиката. Ми, наравно, можемо критиковати конкретне синдикате, али ја сматрам да не би требало критиковати синдикализам и синдикално организовање јер синдикати су јако важни. Синдикати су најмасовније, најдемократичније и најинклузивније организације цивилног друштва у историји. Од 19. века до данас то је једини облик организације који је успевао да трајно побољша свакодневни живот и услове рада већине људи у свим државама, сматра Тамбурковски.

Одговарајући на питање где је место синдикалних представника у политици и да ли они, уопште, треба да се баве политиком, он оцењује: Синдикализам јесте политика и свако синдикално деловање је политика. Синдикати, заједно са послодавцима и државом, учествују у економско-социјалном дијалогу и тиме учествују у креирању дела законодавства. Нема разлога да се бежи од политике. Раднички циљеви се могу решити једино политичким организовањем и политичким средствима“.

Објашњавајући термине „зелена транзиција“ и „праведна транзиција“, који се често користе када се говори о тржишту рада, Тамбурковски истиче да ће због потребе да се велике и сада већ потпуно очигледне климатске промене бар донекле успоре и да се њихови ефекти ублаже у наредним деценима бити потребне велике промене у организацији живота и рада на читавој планети.

- Једна од највећих промена јесте напуштање делатности и облика производње који се ослањају на велико загађење животне средине и немилосрдну експлоатацију природних ресурса (различите врсте „прљавих технологија“). Тиме ће се одређени број индустрија угасити и одређени број људи остаће без посла. Такође, знамо да ће доћи у наредним деценима до експанзије неких нових начина производње и нових индустријских грана који се много више ослањају на савремене технологије. Синдикати стално помињу да тај процес има потенцијал да доведе до још веће експанзије прекарног и несигурног рада и да допринесе још већој маргинализацији одређених група радника. Оно што су основни захтеви, односно оно што је праведна транзиција, јесте да се тај процес усмерава плански, да радници буду социјално заштићени, да не буде масовних отпуштања и да се њима да једна врста простора да стекну нова и додатна знања, која су потребна за нове савремене технологије и за различите програме преквалифације, истиче Никола Тамбурковски.

(Бета, 11.04.2024)