Живот је тињао само у очима.

„Уморни, промрзли, гладни корачамо. Идемо напред, стално напред... некуд. Понеко од војника је у шињелу, други су опет огрнули ћебад, неко шаторско крило. Нема главе без башлика или шалчета, па се ретко коме може видети лице. Сви су прозебли, неиспавани, изнурени, попрскани блатом које носимо још из Србије. Тужна слика војске која је кренула преко Чакора, јер су нам рекли да је тај пут краћи...”, запис је Душана Продановића у књизи „Голгота и васкрс Србије”. Али