TERET JEDNE MAJKE

Mic po mic. Korak kratak, jedva da se može i nazvati korakom, pogled tik ispred nogu. Na leđima joj ogroman zavežljaj. Tek nekoliko metara od mene spusti onaj teret sa pogurenih leđa, sede pored njega, a i ne glasnu se. I ne primeti me. Bi mi je žao. Baš žao. Mogla bi biti moja majka, tvoja, bilo čija. Sigurno je nečija majka. – Da Vam pomognem? Da ponesem Vaš zavežljaj? – ponudih se kad sam osetio da želeli da nastavi put. – Hvala Vam, ali Vi neće moći da ponesete