BBC vesti na srpskom

„Окружен мртвима: Они који живе": узнемиравајућа историја зомбија у Америци

Зомбији имају ту навику да се враћају, као што смо могли да видимо и серији „Окружен мртвима: Они који живе", најновијем спин-офу ТВ франшизе.

BBC News 26.04.2024  |  Роџер Лакхарст - ББЦ култура

Обожаваоци немртвих су грозничави јер је серија „Окружен мртвима: Они који живе&qуот;, најновији спиноф постапокалиптичне ТВ серије, недавно почела са премијерним приказивањем у Сједињеним државама.

Ово је шести спиноф и укупно седма ТВ серија у франшизи, а временски се дешава у периоду након догађаја којим је завршена оригинална серија са Андрјуом Линколном и Данај Гурира у улогама Рика и Мишон.

Без обзира што су поједини критичари рекли да ,,баш и није неки грандиозни повратак каквом смо се надали&qуот;, неки други мисле да је последња инкарнација серије Окружен мртвима ,,моћна промоција&qуот; за Линколна и Гуриру, али и права посластица за дугогодишње фанове.

А њих има много: оригинална серија је емитована у периоду 2010-2022, и била је једна од највећих серија кабловске телевизије којој су се обожаваоци од тада враћали у више наврата.

Јер једна ствар коју сигурно знамо о зомбијима је да они имају ту навику да се стално враћају.

Још увек нисмо завршили са овим створењима.

Одакле је уопште дошло све ово?

Уобичајено је да трагове зомбија пратимо све до Џорџа Ромера и његовог шокантног Б-филма из 1968. године - Ноћ живих мртваца (Нигхт оф тхе Ливинг Деад).

Овај филм, у ствари, никада не користи ову реч на слово З, а на неки слободан начин представља адаптацију вампирског романа Ја сам легенда Ричарда Метисона у којој последњи живи човек покушава да пронађе лек за вампирски вирус.

Историја зомби филмова захтева да се вратимо још у прошлост, до Белог зомбија Виктора Халперина, који се по први пут појавио 1932. само неколико месеци након оних славних адаптација Франкенштајна и Дракуле Универзал студија.

У филму Бели зомби можемо да наиђемо на велики број мучних појашњења зомби феномена америчкој публици, јер се бави преношењем традиционалних веровања са карипских острва као што су Француски Антили и Хаити у популарну културу.

Данашњи зомбији су производ тих тумачења.

Постоје неке спекулације да сама реч води порекло из западноафричких језика - ндзумби значи леш на габонском Мицого језику, док на конгоанском језику нзамби означава ,,дух мртве особе&qуот;.

Ради се о областима из којих су европски трговци робљем одводили огроман број људи преко Атлантика да би радили на плантажама шећера на Карибима, што је на крају довело до тога да Француска и Енглеска постану светске силе.

Африканци су са собом понели и сопствену религију.

Француски закони су, међутим, захтевали да сви робови буду преведени у католицизам.

Тако је настала читава серија комплексних синтетичких религија које су на креативан начин комбиновале елементе различитих традиција - вуду на Хаитију, обеа религија на Јамајци, сантерија на Куби.

Шта је зомби?

На Мартинику и Хаитију ово је обично општи термин који означава духа или било коју ноћну приказу која може да се јави у различитим облицима.

Али временом је овај термин почео да описује веровање да је бокор (врач) у стању да жртву начини наизглед мртвом - било путем магије, снажне хипнозе или уз помоћ тајног напитка - а да је потом врати у живот не би ли постала његов роб, јер су душа и воља жртве били заробљени.

Зомби је сходно томе логична судбина роба - човека без воље и имена, заробљеног у телу живе особе, осуђеног на вечни рад.

Зора мртвих

Империјалне нације са севера су с разлогом постале опседнуте хаићанским вудуом.

Услови у француским колонијама су били ужасни, а стопа смртности међу робовима толико велика да је побуна робова на крају морала да свргне господаре 1791. године.

Преименовани Хаити (раније Сент Доминго) је тако постао прва независна црна република након револуционарног рата 1804. године.

Од тада је острво константно сатанизовано као место у којем су владали насиље, сујеверје и смрт, јер је само његово постојање било увреда за европска царства.

Током 19. века константно су стизали и извештаји о канибализму, људском жртвовању и опасним мистичним ритуалима на Хаитију.

Али тек у 20. веку, када су Сједињене државе окупирале Хаити 1915. године, ове приче и гласине су почеле да срастају са термином зомби.

Америчке снаге су се упустиле у систематско разарање домаће вуду религије која је, логично, појачала своје деловање.

Значајно је рећи да се филм Бели зомби појавио 1932. године, баш пред сам крај америчке окупације Хаитија (војне снаге су отишле 1934).

Америка је дошла да ,,модернизује&qуот; земљу коју је сматрала заосталом - али се уместо тога вратила кући доносећи то ,,примитивно&qуот; сујеверје.

Амерички петпарачки магазини су током 1920-их и 1930-их у великој мери објављивали приче о немртвим осветницима који су устајали из гробова и прогањали своје убице.

Некада нематеријалне авети сада су постојале и у физичком облику иструлелих лешева који су бауљали хаићанским гробљима.

Међутим, није петпарачка проза довела зомбије до пантеона америчке натприродне културе.

Два кључна писца с краја 1920-их не само да су отпутовала на Хаити, већ су и, да сензација буде већа, тврдили да су имали сусрет са правим зомбијима.

И ово није било само измишљено готичко узбуђење: зомбији су, тврдили су, заиста постојали.

Путописац, новинар, окултиста и алкохоличар Вилијам Сибрук је на Хаити отишао 1927. и о овом путовању написао књигу Магично острво.

Сибрук је упражњавао усковитлане плесове са дервишима у Арабији, а покушао је и да се придружи једном канибалистичком племену у Западној Африци.

На Хаитију је присуствовао вуду церемонијама и тврдио да су га обузели богови.

Затим је у једном поглављу под именом Мртвац ради на плантажи шећерне трске навео да је поменом речи зомби навео једног локалца да га одведе на плантажу хаићанско-америчке шећерне корпорације и упозна га са ,,зомбијима&qуот; који су ноћу радили на пољима.

„Очи су им биле најгоре. Изгледале су као очи мртвог човека, не слепе, већ избуљене, нефокусиране, као да ништа не виде&qуот;.

Сибрук се моментално успаничио и помислио како су сујеверне приче биле истините, пре него што се ипак вратио реционалним објашњењима: била су то „само обична, поремећена људска бића приморана да раде у пољима&qуот;.

Ово поглавље је постало основа за филм Бели зомби, а Сибрук је често тврдио да је он био одговоран за промоцију речи зомби у колоквијални говор у Америци.

Легенда која не умире

Друга је била цењена црна списатељица Зора Нел Хурстон.

Многи писци који су припадали Ренесанси из Харлема су током 1920-их и 1930-их били заинтересовани за Хаити као модел црне независности и били су гласни противници америчке окупације острва.

Хурстон је била нешто конзервативнија и мислила је да је окупација добра ствар.

Да ствар буде још занимљивија, Хурстон је била и професионална антрополошкиња и бавила се проучавањем ,,худуа&qуот; у Њу Орлеансу (афричко-америчка верзија вудуа у тим пределима), да би потом неколико месеци провела на Хаитију обучавајући се за вуду свештеницу.

Искуства која је тамо стекла су је престрашила, иако у њеним антрополошким извештајима нема превише речи о томе.

Потом је у њеном неформалном путопису о Хаитију под називом Реци то мом коњу (Телл Ми Хорсе, 1937) Хурстон не само објавила да зомбији постоје, већ и да је ,,имала ту ретку прилику да види и додирне један аутентичан случај&qуот;.

„Слушала сам гргољење које је долазило из његовог грла, а затим сам урадила нешто што још нико није успео - фотографисала сам га&qуот;.

Слика Фелиције Феликс-Ментор, једног ,,правог&qуот; зомбија је заиста аветињска.

Недуго након овог сусрета, Хурстон је ужурбано напустила Хаити, верујући да тајно вуду друштво жели да је отрује.

Уколико је Хурстон и срела зомбија на Хаитију, јадна жена коју је усликала својим фотоапаратом је вероватно била 'друштвено' мртва, одбачена од заједнице и по свему судећи ментално оболела (Хурстон је срела у једној од хаићанских менталних установа).

Без обзира на све, историјска траума везана за ропство као да подупире њено ужасно стање и изглед жене која је остављена без игде ичега, да се креће као жива смрт.

И серија Окружен мртвима такође као да одзвања ехом ових историјских збивања.

У њој се ретко може назрети права локација, али одређене групе преживелих пролазе и кроз Џорџију, кроз напуштене пределе који су некада били плантаже на којим су радили робови.

Да бисмо разумели историју зомбија, морамо да схватимо анксиозност коју они стварају у савременој америчкој култури у којој раса остаје питање од смртно озбиљног значаја.


Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.26.2024)

BBC News

Повезане вести »

Најновије вести »