Јаслице за ајкуле су можда на корак од бљештавила Мајамија

Велике чекићаре су мистериозна створења чудног изгледа, али научници су можда пронашли први расадник ових огромних ајкула, и то на једном од најпосећенијих риболовачких места на свету.

Свега неколико врста ајкула може да привуче тако велику пажњу као велике чекићаре.

Као и све ајкуле из породице Спхирнидае, велика чекићара има главу која мање личи на нешто што би имао живи створ, а више на резервни део прототипа тркачког аутомобила.

Очи се налазе на крајевима аеродинамичког спојлера (стручни назив „цепхалофоил&qуот;) изнад чељусти, који сличи подизној платформи на летелици.

• Да ли купачи у Јадранском мору треба да страхују од напада ајкула
• Какве људске трагове крије дно океана
• Зашто је највећа ајкула мегалодон истребљена

Ни после деценија истраживања, још нам нису сасвим јасне еволуционе силе које су довеле до чудноватог облика лобање чекићаре.

Највероватније је зато што им такав облик лобање помаже да боље хватају електричне сигнале које шаље њихов омиљени плен - раже - које се прикривају под песком.

Доња страна главе је прошарана електрорецепторима, порама које откривају електромагнетна поља која производе жива бића, мада су испитивања установила да ово чуло не користе вештије од ајкула које имају нормалан облик главе.

Глава у облику чекића може да се користи и као оружје за имобилизацију плена.

Положај очију на крајевима аеродинамичког спојлера даје им бољу перцепцију дубине, а раздвојене ноздрве им омогућавају да „осете&qуот; више различитих мириса у води док пливају.

Осим чудновате главе, велике чекићаре (Спхирна мокарран) имају још једну особеност која привлачи пажњу.

То је њихова величина.

Највећа ухваћена велика чекићара била је дуга 6,1 метар, отприлике колико и највећа измерена велика бела ајкула.

Велика чекићара је једна од највећих ајкула грабљивица и делује запањујуће када плива према вама.

Међутим, већи део животног века тако велике и физички упечатљиве ајкуле је тајна.

Походе плитке воде и отворена мора широм света, од Аустралије до западне обале Африке.

Но, океанологија мало зна о местима где се паре и рађају младе.

Али, морски биолози на Флориди мисле да су коначно нашли такво место.

Велике чекићаре нису странци у водама Флориде.

Често су мета локалних спортских риболоваца и неретко се могу ухватити близу обале ноћу када допливају у плитке воде да лове плен.

Но, стална популација одраслих ајкула не значи нужно да се овде и размножавају.

Кетрин Мекдоналд, директорка Програма за истраживање и заштиту ајкула при Универзитету у Мајамију, верује да су истраживачи коначно пронашли место где се велике ајкуле чекићаре размножавају.

А то место није у неком забаченом кутку преосталих заштићених мангрових шума у држави, већ у једном од најразвијенијих делова југоисточне обале Флориде - у заливу Бискејн, који се простире јужно од Мајамија до архипелага Флорида Киза.

Као и многе друге врсте великих ајкула, велике чекићаре не легу јаја, већ рађају живе младунце.

Сићушни младунци проводе прву годину хранећи се ситним рибама у заклоњеним плитким водама залива и мешају се са младунцима других врста чекићара, па их је тешко препознати.

„Управо смо уловили једну&qуот;, каже Мекдоналд, мислећи на прву бебу велике чекићаре која је ухваћена у овом подручју 2018. године.

„Мислим, нисмо то очекивали, нисмо их заправо ни тражили.

„Вршили смо наша редовна истраживања ајкула у приобалним водама… знамо да се у овом подручју размножавају неке друге врсте које пратимо.

„Занима нас репродукција тих других врста.

„А, онда се једна од њих само појавила.

„И чак смо се на тренутак запитали: 'Да ли је ово заиста велика чекићара?'

„Били смо у фазону, 'ово је чудно'.

„Али, с времена на време, ухватимо нешто необично.

„Много је врста које видимо можда неколико пута годишње, али смо [велике чекићаре] наставили да хватамо, оне мањих величина.

„А онда смо у неком тренутку схватили: 'Ово је више од случајности'&qуот;.

Уз подршку Националне географије, Мекдоналд и њен тим почели су да им стављају уређаје за праћење да сазнају како се мењају навике великих чекићара и како користе ово станиште током одрастања и старења.

Мекдоналд наглашава да за многе врсте ајкула не постоји довољно доказа да би се тачно одредила места где се размножавају.

„Чак и за добро истражене врсте, као што је велика бела ајкула, још нема све одговоре о местима где се размножавају и о томе како младунци користе станишта, мада добијамо одговоре на поједина питања.

„И наравно о парењу, којем је још теже ући у траг&qуот;.

Много је лакше стећи сазнање о стаништима оних врста ајкула које се порађају у плитким приобалним подручјима, додаје Мекдоналд.

„Зато што имамо много више сазнања о плитким приобалним стаништима, јер су близу и ту проводимо много времена&qуот;.

Мекдоналд је 2021. године објавила рад у којем је залив Бискејн означен као могући расадник велике чекићаре.

Младунци се тамо виђају из године у годину, и вероватније је да ће се наћи тамо него на неком другом месту, мада ће даља истраживања дати одговор да ли се младунци дуже задржавају у заливу Бискејну.

Постављање уређаја за праћење на малим ајкулама, као што су младунци великих чекићара, често може да представља изазов, каже Мекдоланд, јер захтева потпуно другачији приступ него означавање великих ајкула које пливају на отвореном мору.

Што је велика чекићара већа, примамљивија је мета - како за комерцијални тако и за спортски риболов.

„Податке о великим ајкулама на отвореном мору углавном прикупљамо преко уређаја за сателитско праћење.

„Али ти уређаји су превелики да их носе мале ајкуле&qуот;, каже она.

„Наше младунце истражујемо углавном преко акустичних уређаја за праћење, који се уграђују у њихова тела и имају животни век од 10 година.

„Али, они раде само када животиња прође близу пријемника.

„Раде много боље у плитким приобалним срединама које имају добру покривеност, него на отвореном мору или у срединама удаљеним од обале&qуот;.

Сада се верује да током годишњих миграција, велике чекићаре прелазе велике удаљености, али куда се тачно креће популација код обала Флориде остаје непознаница.

Изгледа да исте ајкуле годину за годином зими посећују архипелаг Бимини код Бахама, показује истраживање стручњака за ајкуле Дејва Портнаја.

Што је велика чекихара већа, примамљивија је мета - како за комерцијални тако и за спортски риболов, каже Хана Мед, директорка непрофитне организације за заштиту ајкула Америцан Схарк Цонсерванци (АСЦ).

Мед, чије седиште је у Вест Палм Бичу, северно од Мајамија, желела је да сазна више о популацији великих чекићара у водама Флориде и колико су генетски здраве, што би могло да одговори на питање колике даљине прелазе.

Недавна студија о генетици великих чекићара, коју је урадио приватни универзитет у Форт Лодердејлу, Нова Соутхеастерн Университи, открила је изненађујућа сазнања.

„Постоји укрштање у блиском сродству&qуот;, каже Мед.

„То су те велике животиње које праве велике покрете, и претпостављали смо да су прилично генетски здраве&qуот;.

Током пет година програма које спроводе Меди и њен тим, уређаји за праћење постављени су на 23 велике чекићаре, углавном захваљујући подршци локалних спортских риболоваца.

Истраживачи су установили да се огромни предатори као што су велике чекићаре ретко виђају чак и у подручјима за која се зна да су дом сталној популацији, а изгледа да је популација и опала услед прекомерног излова.

„Мислим је њихов број природно низак. Оне су велике животиње&qуот;, каже она.

„На њихов број сигурно утиче и прекомерни излов дуж источне обале Сједињених Држава&qуот;.

На Флориди има много спортских риболоваца.

Више од милион људи на Флориди тренутно има дозволу за риболов на мору.

„Флорида је изузетно популарно место за спортски риболов&qуот;, каже Мед.

„И обично су на мети велике ајкуле, јер је забавније борити се са њима&qуот;.

Мед жели да испита утицај спортског рибилова на популацију великих чекићара у заливу Бискејну.

Између осталог зато што на велике чекићаре излов утиче више него на неке друге врсте ајкула.

Чак и када се риба врати у воду, последице улова могу бити смртоносне.

Велике чекићаре су толико моћни пливачи да се заправо саме исцрпе до смрти покушавајући да избегну парангале, објашњава Мед.

„Оне превазилазе њихове могућности дисања и прераде отровних нуспроизвода који настају током вежбања… до те мере да не могу да преживе&qуот;.

С друге стране, ајкуле дадиље прилично добро подносе хватање.

„Када упецамо ајкулу дадиљу, она приђе и чека док се не подигне.

„Тако да када је подигнемо, уопште није уморна, само је мало мрзовољна&qуот;.

Комерцијални рибарски чамци знају да парангале држе у води и до 12 сати, каже она.

„Ако је нека ајкула закачена толико дуго, стопа преживљавања је веома ниска&qуот;.

Теже је израчунати број великих чекићара које страдају од спортског риболова, нарочито ако је ајкула жива када је пусте, али касније угине од шока.

„Број оних које угину на тај начин није увек познат&qуот;, каже Мед.

„Тако да оне нису урачунате, што може довести до прекомерне експлоатације&qуот;.

Мед каже да је АСЦ помогао да се направи први попис популације ајкула чекићара у водама Флориде.

„Тада смо први пут посматрали ту групу као целину… и заиста урачунали све податке које имамо од спортског риболова.

„Попис обједињује све те податке&qуот;.

Иако студија неће бити објављена пре краја године, прелиминари налази указују да је број страдалих чекићара већи од процењеног, каже Мед.

Међутим, и Мед и Мекдоналд верују да спортски риболов може више да буде од помоћи него да представља сметњу док год се њиме пажљиво управља.

„Чак иако вас није брига за то због других разлога, ипак се јавља осећај да желите да то буде ту и за вашу децу и ваше унуке&qуот;, каже Мекдоналд.

Залив Бискејн је већ национални парк, али научници траже примену строжих мера заштите.

Већ се сматра да ће се пораст температуре мора услед климатских промена одразити на корале у и изван залива.

Они такође могу да утича на здравље младих ајкула у развоју.

„Управо смо имали незапамћено врело лето овде у Мајамију&qуот;, каже Мекдоналд.

„У заливу, температура воде је била или је достизала 38 степени Целзијуса.

„То је температура људске крви&qуот;.

Како су хладнокрвне животиње, температура воде око великих глава у облику чекића им помаже да регулишу њихову унутрашњу температуру, каже Мекдоналд.

„Знамо да углавном видимо израженији одговор на стрес на нешто као што је улов у топлијој води.

„Бринем и да како се вода загрева, да ће неки од начина на којих их људи угрожавају постати интензивнији због метаболичког одговора животиње на ту топлију воду&qуот;.

Чак иако њихова угроженост спортским риболовом остане иста, вероватноћа да ајкула преживи сусрет са рибаром може да буде мања, додаје она.

„Наши докази показују да ове животиње користе станишта изван Националног парка Бискејна&qуот;, каже Мекдоналд.

„Та станишта су важна за њих.

„У Националном парку Бискејну се примењују мало, али не много строжи прописи о рибарству него у осталим водама око Флориде.

„Мислим да има много простора да се то регулише&qуот;.

Ако се не дира, велика чекићара може да живи до 44 године, што је чини једном од најдуговечнијих рушљориба на Земљи.

Женке рађају релативно мало беба пошто их носе годину дана у стомаку, што значи да им се број споро обнавља.

Али, имају изненађујуће велике мозгове сабијене у њиховим лобањама чудног облика - прилично су велики у поређењу са њиховом телесном масом и имају велику слојевитост, што говори о сложености мозга.

Јасно је да је остало још много тога да научимо о овим чудно обликованим и мистериозним створењима.

А, ако се ослањају на прометне и све топлије воде око Флориде за одгајање њихових младунаца, онда их чека тешка будућност.

„Хватали смо младунце чекићара са удицом спортских риболоваца у чељусти&qуот;, каже Мекдоналд.

„И са једне стране, то је веома оптимистичан знак, зар не, јер се та животиња већ сусрела са риболовачком опремом и очигледно је преживела.

„А са друге стране је и показатељ врста претњи којима су изложене&qуот;.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.27.2024)