Не дишеш, ослонац у десном куку и пази, први метак је пресудан...

Како волим кад га видим да распали атмосферу. Кад дрекне, кад стегне ту песницу, кад се порадује. Тад знам да је ту, крајње фокусиран и да ће да згази оног преко пута. Противник је већ поражен, само што то још не зна. Е, то је оно што га чини застрашујућим, што га одваја од осталих. Када натера ривала да помисли да је ту закључан са њим, да се осети мало, минијатурно, клаустрофобично. Тад знам да је ту. Инстант расту шансе. Довољно је да му се прочита говор