Међу голим боровима, на благом узвишењу, чучи готово напуштен објекат беле фасаде.

Омањи папир залепљен на вратима открива да је реч о здравственој установи: Болница за плућне болести, Санаторијум.

Неколико метара даље, на згради у сличном стању, постављена је четвртаста плоча на којој су уклесане речи: „Жртвама настрадалим у НАТО агресији дома за пензионере&qуот;, праћене именима погинулих.

Неколико минута после поноћи 31. маја, пре тачно 25 година, четири пројектила пала су на санаторијум, дом за старе и павиљоне у Сурдулици, малом месту на југу Србије.

Страдало је 20 људи, а 88 је рањено.

Спасиоци су и после 12 сати вадили тела из рушевина, из срушене зграде вирила је људска рука.

„Пробудила ме је силовита детонација. На улици је било као дан.

„Када смо отишли до санаторијума, жртве су већ биле уклоњене, али је на гранама и даље било остатака њихове одеће&qуот;, присећа се Дејан Свитац, мештанин Сурдулице за ББЦ на српском.

Сличан број жртава био је и у претходном НАТО нападу на ово место, 27. априла.

Тог дана, Милица Миловановић изгубила је сина, брата, снају, братанца, братаницу и мајку.

„'Немојте да бринете, ту сам ја, ја ћу да вас штитим', биле су синовљеве последње речи&qуот;, говори она за ББЦ на српском.

„И јесте, само није себе сачувао&qуот;, додаје, бришући сузне очи.

• „Црни дан&qуот;: Када су центар Ниша засуле НАТО касетне бомбе
• НАТО бомбардовање воза у Грделици 1999: „И кукњава, и вика, и плач, а вода носи”
• „Морао сам поново да учим да живим&qуот;: Сведочења радника бомбардоване Рафинерије у Панчеву

Генерал Конрад Фрајтаг, војни портпарол НАТО, рекао је после напада на санаторијум да су ратни авиони погодили две мете у Сурдулици: складиште муниције и војну касарну, али је негирао да су ракете погодиле болницу.

Месец дана касније, током сведочења у Конгресу, амерички заменик секретара за одбрану Џон Хамре изјавио је да је „реч о тоталној несрећи&qуот;, додајући да је „људска грешка довела до удара у болницу&qуот;.

„Погодили смо болницу. Нисмо хтели. Пилот се збунио&qуот;, додао је Џорџ Тенет, тадашњи директор Централно-обавештајне службе.

НАТО бомбардовање је почело 24. марта, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, после пропалих преговора Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Повод за интервенцију, према образложењу алијансе, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

'Побегли од једног, да би страдали у другом рату'

У клиници за плућне болести, надомак центра Сурдулице, поред пацијената, боравили су и избегли из Хрватске у августу 1995. године.

Током полицијско-војне операције хрватских снага у августу 1995. године, домове је напустило више од 200.000 Срба са подручја непризнате Републике Српске Крајине, настале на територији Баније, Лике, Кордуна и Северне Далмације.

Војном акцијом, Хрватска је повратила контролу над овом области којом је претходних година управљало локално српско руководство уз подршку Београда.

Међу 20 људи, колико их је страдало тог 31. маја, највише је било избеглица.

Два дана раније, неколико метара од Дејанове куће, на оближњу њиву пао је пројектил.

Навикнути на звуке сирена и авиона, кад год би почео напад, скривали би се испод штока.

„Сама помисао да у једној секунди нешто може да вас збрише била је страшна и језива.

„Страх се само продубљивао. После напада на санаторијум, постало је свима јасно да ниједан објекат више није сигуран&qуот;, говори он, 25 година касније.

Тај дан не заборавља ни његов суграђанин Миомир Трајковић.

Био је у подруму када је детонација одјекнула.

„Сви смо се узнемирили и склупчали у једно ћоше&qуот;, препричава ту ноћ.

Убрзо се проширила вест да је погођен санаторијум, да има жртава и да је међу њима највише избеглица.

На улицама је владао мук.

„Помишљаш како су ти људи побегли од једног рата, да би погинули у другом&qуот;, говори овај 39-годишњак за ББЦ на српском.

'Ретко се напади на болнице кривично гоне'

Мартин ван дер Хајден, правник и професор, Лондонска школа

Према међународном хуманитарном праву, болнице нису више заштићене ако се користе за радње које се сматрају „штетним за непријатеља&qуот;, односно ако служе за било коју војну сврху.

Тада могу да постану мета, али претходно треба да се изда упозорење и да довољно времена како би се евакуисали пацијенти и особље.

Војне и наоружане групе оптужене за нападе на медицинске установе често то поричу, тврде да нису знале да је реч о болници или наводе да је до напада дошло грешком.

Све чешће оптужују и другу страну за кршење међународног права, бранећи се да је бомбардована или нападнута здравствена установа коришћена као командни центар, за заштиту бораца, складиштење оружја, или да је њено земљиште служило као лансирна платформа за ракете.

Чини се да је то случај и са нападом на санаторијум у Сурдулици.

Ретко се дешава да се напади на здравствене установе кривично гоне.

При Међународном кривичном суду за бившу Југославију (Хашки трибунал), у мају 1999. основан је Комитет са циљем да се испитају наводи о кршењу међународног закона током НАТО бомбардовања, али се у финалном извештају нису бавили нападима на здравствене установе током овог сукоба.

Докази показују да је експлозивно оружје примарни узрок оштећења здравствених установа током сукоба, са дугорочним штетним ефектима. У међународној здравственој заједници све је већи консензус да треба да се уведу строже мере заштите када је реч о здравственим установама попут потпуне забране напада на њих или забране експлозивног оружја у овим областима, али је за то потребна и подршка организација попут Уједињених нација или Светске здравствене организације.

• Пригушена светла, звуци авиона и плач беба: Порођаји током НАТО бомбардовања
• Прво вече НАТО бомбардовања Југославије: О стрепњи, страху и тузи
• Речник бомбардовања: Шизела, смирела, таргет, локатори и колатерална штета

Различите организације су по завршетку бомбардовања критиковале и оптуживале НАТО за кршење међународног хуманитарног права.

Тако се у извештају Амнести интернешенела из јуна 2000. наводи да је, ако је НАТО намерно бомбардовао болнички комплекс у Сурдулици јер је веровао да су у њему војници, вероватно „прекршен члан 50, (допунског) Протокола И&qуот; из Женевске конвенције о заштити жртава међународних оружаних сукоба.

Према њему, „присуство појединаца међу цивилима који немају такав статус, не лишава цивиле заштите коју им гарантује закон&qуот;.

'Моја кућа је јача од твоје'

Непуних месец дана пре гађања санаторијума, НАТО пројектили погодили су и две куће у близини касарне у овом месту на југу Србије.

У једној од њих, страдао је син Милице Миловановић. Тог 27. априла, погинула је и читава породица њеног брата.

Са ћерком, сином, свекром и свекрвом, Милица је од почетка бомбардовања боравила на селу, два километра удаљеном од Сурдулице.

Вече уочи напада, договорила се са децом да посети брата и мајку коју није видела од почетка сукоба.

Брат Владимир Милић је са женом и децом био у Сурдулици, с времена на време би је обилазио и доносио намирнице, имао је продавницу.

„Моја кућа је јача од твоје, што не пређеш код нас&qуот;, говорио јој је често.

Два дана пре него што ће ракета погодити његову кућу, рекао јој да „не брине и да неће бити гладна, док год је он жив&qуот;.

То ће, испоставиће се, бити њихов последњи сусрет.

Јутро 27. априла 1999. било је уобичајено.

Уместо ње, у Сурдулицу одлази син Миомир, тада 17-годишњак, са њеним братанцем - хтели су да гледају филм на видео-касети.

Није прошло ни сат времена, чула је авионе и видела дим у даљини, помисливши да је погођена касарна.

Убрзо се око њене куће окупило мноштво људи, али Милици ништа није било јасно.

Давали су јој лекове за смирење, понављајући да су њени добро и да их је експлозија само окрзнула.

У том тренутку, сви осим ње знају да су јој страдали син и братовљева породица.

Ускоро јој стиже и супруг и заједно крећу ка Сурдулици, где уместо братовљеве куће затичу огромну рупу.

„Нисам ни помишљала да су настрадали, просто нисам&qуот;, додаје, док испија кафу и гаси цигарету за цигаретом.

Те ноћи није могла да спава и, када су је ујутру позвали из мртвачнице да дође и идентификује тела, само је понављала „која тела&qуот; и „шта се дешава&qуот;.

Показали су јој један дебљи ланчић. Одмах га је препознала.

У суседној просторији, видела је црне кесе и пала у несвест, што ће јој се десити још два пута до сахране.

Син Миомир похађао је средњу техничку школу, желео је да буде полицајац и звали су га Мики.

„Био је изузетно дете, мило, нико ми се никада није пожалио на њега&qуот;, каже данас, и глас јој се губи.

'Једна бомба је залутала'

Тих дана, новинари су извештавали о мучним призорима како спасиоци покушавају да извуку делове тела из рушевина кућа, док булдожери рашчишћавају гомиле бетона.

Дејан Свитац и даље памти црвени дим који се тада ширио његовим родним местом.

„Неколико дана после напада, призор је био страшан. Онако нешто виђало се само на филму.

„Биле су то куће са огромним рупама, трећина Сурдулице била је у рушевинама, страшно&qуот;, препричава он.

Дан после напада 27. априла, НАТО је саопштио да је успешно гађао касарну у Сурдулици.

„Свака тврдња да НАТО гађа цивиле је потпуно лажна.

„Предузимамо све могуће мере предострожности како бисмо избегли наношење штете цивилима, али, нажалост, не можемо у потпуности искључити ту могућност током сукоба као што је овај.&qуот;

Ђузепе Марани, тадашњи генерал ратног ваздухопловства Италије изјавио касније да је „после више од 4.000 напада, једна бомба залутала&qуот;.

„Уложили смо све напоре да избегнемо колатералну штету. Овакве ствари се могу десити и десиле су се&qуот;, додао је.

У нападу је комплетно уништено 50 кућа, а оштећено 12 пута више објеката.

'Сина ништа не може да ми замени'

Санаторијум је у Сурдулици први пут отворен пре тачно 100 година.

Иако је зграда после бомбардовања обновљена, фасада се већ љушти, намештај је вишедеценијски, ормари се клате.

Запослени о 31. мају не желе да говоре, поручујући да је све већ речено.

У оближњој згради поново је старачки дом, неколико људи у тишини седи под расцветалом крошњом.

На месту куће где су страдали Миличин син и братовљева породица, подигнут је нови објекат, у којем она данас живи.

Ћерка јој са породицом станује неколико метара даље. Има троје деце.

„Када је родила првог сина, као да сам поново видела мог Микија.

„Поносна сам на унуке и ћерку, то ми даје вољу да живим, али сина не може нико да ми замени&qуот;, каже, не скидајући поглед са његове фотографије.

Гробље је у почетку посећивала готово свакодневно, а сада када су годишњице или празници, „кад се накупи мука&qуот;.

Супруг је утеху за губитак детета тражио у пићу, од чега се безуспешно лечио.

Пре девет година, обесио се у породичном дворишту.

Ова 64-годишњакиња прима породичну пензију која износи 21.000 динара.

Бере малине, како би допунила буџет и купила огрев за зиму.

Помоћ јој после трагедије нико није понудио.

„Није мени до пара, дај Боже да су ми сви живи, па и у једној собици да смо, не морам ништа да једем, само да могу да их гледам.

„Трудим се да будем јака, али је превише туге. Боље да сам ја страдала, него деца&qуот;, изговора тихо.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.31.2024)