Нато бомбардовање 1999: Како су Руси изненадили Запад доласком на приштински аеродром

Све се дешавало брзо.

Само дан по потписивању Кумановског споразума којим су 9. јуна 1999. договорени услови за прекид НАТО бомбардовања, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244 којом је наложено повлачење југословенске војске и полиције са Косова, а територија стављена под међународну управу.

Дванаестог јуна, док су се југословенске снаге припремале за повлачење како би их замениле мировне снаге углавном НАТО земаља, на стратешки важан аеродром у Приштини први су стигли Руси, тик после поноћи.

Тек неколико сати касније, из Македоније су на Косово пристигли и војници западне алијансе.

Поједини историчари сматрају да је руски јуриш на Приштину био једно од најопаснијих затезања односа између Москве и Запада после Кубанске кризе, писао је ББЦ руски сервис.

„За тренутак је изгледало као да се вратила 1945. и да се Американци и Европљани јуре тенковима с Русима по Европи, како би заузели што више градова&qуот;, оценио је ББЦ новинар Артем Кречетников.

• Зашто Србија још нема тачан број цивилних жртава НАТО бомбардовања
• Двадесет пет година касније: Последњи лет за Београд
• Битка за Кошаре: Три тумачења и једна песма

Ова акција је „била важан показатељ да Русија не може да верује Западу да ће је укључити у доношење одлука на Балкану&qуот;, каже Дејвид Канин, виши аналитичар америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) који је током 1990-их био задужен за Балкан.

„Није било претње да ће бити Трећег светског рата, то је претеривање.

„Нико није помишљао да је тако озбиљна ситуација, али јесте била симболички важна&qуот;, оцењује Канин за ББЦ на српском.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Како је све почело?

Руси, који су имали важну улогу у убеђивању југословенског председника Слободана Милошевића да оконча рат, очекивали су да ће добити надзор, независно од НАТО трупа, над једним делом Косова, северним, већински насељеним српским становништвом.

Док се још сушило мастило на Резолуцији 1244, контингент од око 200 руских војника са 15 тенкова и 35 камиона кренуо је из Угљевика у Босни и Херцеговини где су били део међународне мировне мисије СФОР од 1995.

На путу од 600 километара преко територије Србије, мештани су их поздрављали цвећем и нудили храну и пиће.

На тенковима и возилима се могло видети да је ознака СФОР, префарбана у КФОР (Косовофорце), а по уласку у Приштину, многи Срби су им аплаудирали и узвикивали „Браво&qуот; и „Србија, Русија&qуот;, види се на снимцима агенције Асошијејтед прес.

У рано јутро 12. јуна стигли су на Слатину, једини аеродром на Косову који је могао да прими велике војне авионе и до краја бомбардовања био под контролом југословенске војске.

Виши руски официр, генерал Леонид Ивашев, рекао је за ББЦ како су Руси планирали да тамо пошаљу хиљаде војника.

„Рецимо да смо имали неколико спремних ваздушних база. Имали смо батаљоне падобранаца спремне да крену у року од два сата&qуот;, рекао је он.

Из страха да би руски авиони могли да слете у Приштину, генерал Весли Кларк, врховни командант НАТО трупа, хтео је да нареди британским тенковима и оклопним возилима да блокирају писте, али је Лондон ставио вето на његов план.

Уместо тога, затражено је од суседних земаља, попут Мађарске и Румуније, да не дозволе руским авионима да прелете њихову територију.

Погледајте видео о НАТО бомбардовању:

'Трећи светски рат'

Генерал Кларк је одмах је наредио да се 500 британских и француских падобранаца стави у приправност да заузму аеродром.

„Позвао сам генералног секретара [Нато] [Хавијера Солану] и рекао му какве су околности&qуот;, рекао је Кларк у документарном филму ББЦ Морална борба: НАТО у рату.

Иако је Солана одобрио акцију, Кларков план је блокирао британски командант Кфора генерал Мајк Џексон.

„Нећу да започнем Трећи светски рат уместо вас&qуот;, Џексон је наводно рекао Кларку током бурне расправе.

„Ми смо [разматрали] могућност... сукоба са руским контингентом, што ми се чинило да вероватно није прави начин да започнемо однос са Русима који ће доћи под моју команду&qуот;, рекао је Џексон касније за ББЦ.

НАТО је очекивао „да нам се прикључи руски контингент снага, баш као и у Босни.

„Подржавао сам то, пре свега због културних и религијских веза руског и српског народа и цркве, али начин и време када је то учињено није био део плана&qуот;, говорио је касније Џексон.

„Јасно сам рекао (Кларку) да то није у оквиру нашег мандата добијеног од Уједињених нација, а и да би ствари могле да крену по злу - не планирано, не са намером, али би могле да се десе.

„Требало је избећи могућност директног сукоба&qуот;, тврдио је британски генерал.

Четири сата после доласка Руса на аеродром у Приштини, велика колона британских војних возила прешла је границу из Македоније.

Те трупе су биле претходница очекиваних међународних мировних снага од 50.000 војника које ће касније преузети контролу над Косовом.

• Први командант Кфора: „Помогли смо и Србији&qуот;
• „Жалим због 'колатералне штете', али је бомбардовање оправдано“

Конфузија

Збрку је додатно продубио тадашњи руски министар спољних послова Игор Иванов који је за за ЦНН рекао да је долазак трупа у Приштину био грешка и да је снагама наређено да одмах напусте покрајину.

Дипломатски канали су се усијали.

Могуће је да је дошло до шумова између војске и владе у Русији, али није било писаних наредби, писао је руски сервис ББЦ.

Канин истиче да „тад није била Путинова, већ Јељцинова Русија&qуот;.

„А то је важно да смо почели да имамо проблеме са Русијом и пре него што је Путин постао председник&qуот;, указује он.

У то време, Путин је био секретар Савета за националну безбедност Руске федерације, али већ тог лета је постављен за премијера.

„Мислим да је заузимање аеродрома и њему било показатељ да чак и Јељцин не верује Американцима, иако је био благонаклон према њима&qуот;, каже Канин.

Западне силе су 1990-их „могле да успоставе однос узајамног поштовања са Русијом&qуот; која се полако враћала на међународну сцену.

„После распада Совјетског Савеза, имали смо шансу и мислим да смо је упрскали, направили смо разне грешке&qуот;, каже 74-годишњи аналитичар ЦИА у пензији.

Зашто баш аеродром?

Као што су током рата у Босни француске трупе контролисале аеродром у Сарајеву, што им је давало стратешку и обавештајну предност, тако су и Руси желели да контролишу приштински аеродром, сматра Дејвид Канин.

Заузимање аеродрома јасно је показало да ће Русија имати одређену улогу у будућности Косова и да би Запад требало да је гледа као озбиљног партнера&qуот;, каже Канин, данас предавач европских студија на Универзитету Џонс Хопкинс.

Ипак, поверење Руса према Западу с годинама је само опадало, али и Запад је, каже, показао недоследност јер нису успели да изграде „трајни и стабилни статус Косова&qуот;.

„То је пружило могућност Путину да се поново више укључи на Балкану&qуот;, сматра Канин.

Погледајте видео:

'Нисам се радовао доласку Руса'

Владимир Лазаревић, генерал југословенске војске у пензији који је командовао Приштинским корпусом током 1999, оцењује да је „једини успех те акције је што су Руси, захваљујући том рискантном потезу, четири године продужили присуство&qуот; на Косову.

Лазаревић, касније осуђен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу на 14 година затвора због злочина против човечности почињеним на Косову, каже да није било „никаквог заузимања.&qуот;

„Није имало од кога, наши пилоти су били унутра, као и ваздухопловна база... наша бригада је обезбеђивала тај простор и она је прихватила руске падобранце&qуот;, каже Лазаревић, који је пуштен из затвора после одслужене две трећине казне.

Каже да се није „радовао доласку руских снага&qуот;, јер је сматрао да је „прекасно&qуот;.

„Не улазим у то да ли је Русија објективно могла нешто више да уради, али сам сматрао да је требало да учини више да не дође до таквог тоталног рата&qуот;, каже Лазаревић.

Акцију руских јединица сматра стратешки рискантним потезом, али и као дипломатску игру којом су Руси ојачали сопствену позицију.

„Као војни циљ, тај марш или скок падобранаца и заузимање стратешки важног положаја, дао је ојачане преговарачке карте.

„Нормално да је био потез био рискантан, али шта у рату није рискантно&qуот;, каже Лазаревић, који данас неретко учествује у трибинама и подржава владајућу Српску напредну странку и председника Александра Вучића.

• Злочини у Великој и Малој Круши на Косову, 25 година касније: „И даље не разумем зашто&qуот;
• Косовска избегличка криза у Македонији, две деценије касније
• Кукеш: Први град номинован за Нобелову награду

Руси нису под директном командом НАТО-а

Акција на аеродрому која је започела са доста помпе, завршила се много тише.

У наредних пет дана, пошто руски војници нису могли да успоставе ланац снабдевања, остали су без залиха хране и воде и које су касније набављали од британских јединица.

Договор о распоређивању руских мировних снага постигнут је почетком јула.

Руски новинар и историчар Јевгениј Норин писао је да руски марш на Приштину „није радикално променио ситуацију на Балкану&qуот;.

Но, био је веома важна епизода у савременој историји Русије, која је после деценије капитулације и понижења први пут рекла „не&qуот;, иако је и даље била слаба.

„Први пут после много година, Кремљ је схватио да мора да покаже зубе и и војска је показала да је способна да изведе неочекивану операцију која је збунила НАТО.

„Иако операција на Слатини није много пореметила планове НАТО-а, јесте утицала на наш комплекс мање вредности&qуот;, пише руски публициста.

Алексеј Борзенко, режисер документарца из 2004. „Руски тенкови на Косову&qуот;, тврдио је да је од ове акције само Запад имао користи, јер је уследио масовни егзодус српских избеглица с Косова, који су поверовали да ће Руси доћи и остати.

У време када Руси одлучују да изненада дођу у Приштину, стотине хиљада косовских Албанаца је у избегличким камповима у Албанији и Македонији.

Заједно са НАТО трупама, на Косово ће се с југа вратити и велики део принудно расељеног албанског становништва, али ће убрзо кренути исељавање Срба ка северу и самој Србији.

Москва је инсистирала да ће њене трупе бити одговорне само руским командантима.

НАТО је то одбио да прихвати, предвиђајући да ће тако доћи до поделе Косова на етнички албански југ и српски север.

Руси су деловали на Косову у саставу Кфора све до јула 2003, у секторима под контролом НАТО држава, али нису били под директном командом Алијансе.

Током те четири године, били су одговорни управо за реновирање и рад приштинског аеродрома, тешко оштећеног током сукоба 1999, а водиле су и болницу где се лечило више од 10.000 пацијената, пише на сајту НАТО-а.

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.12.2024)