Колика је стварна опасност од тероризма у Србији

Напад на жандарма испред израелске амбасаде у Београду почетком јуна вратио је под рефлекторе питање колико су екстремистичке идеје раширене у Србији и носе ли опасност по безбедност земље.

Српски званичници су напад самострелом окарактерисали као „терористички чин&qуот;, а министар полиције Ивица Дачић утврдио да се радило о „индивидуалном чину Милоша Жујовића, који у идеолошком смислу припада групацији вахабија&qуот;.

Напад, први окарактерисан као терористички у главном граду после више година, и редак на територији Србије, од почетка је доведен у везу са ширењем радикалних исламских идеја, оличених између осталог у вахабијском покрету.

Неколико десетина припадника овог покрета из Србије су, према подацима безбедносних служби, током 2014. и 2015. године учествовали у рату у Сирији као борци Исламске државе.

Министарство унутрашњих послова није одговорило на питања ББЦ о процењеном броју следбеника вахабијског учења у Србији.

• Самострелом на српског жандарма испред Амбасаде Израела: Држава „у лову на осумњичене терористе&qуот;
• Терористички напад на Америку односи животе и више од две деценије касније
• Тероризам у центру Београда: 55 година од експлозије у биоскопу „20. октобар&qуот;

Вахабијски или вехабијски покрет, који се везује за учење саудијског мисионара Мухамеда ибн Абдул Вахаба, прате радикалне идеје које одступају од општеприхваћених у исламским друштвима, каже професор Хајрудин Балић са Факултета за Исламске студије у Новом Пазару, за ББЦ на српском.

Овакве идеје осуђују две регистроване исламске заједнице у земљи - Исламска заједница у Србији са седиштем у Новом Пазару и Исламска заједница Србије, чији је центар у Београду.

„Вахабије су биле, и и даље су, маргинална група (или групе) и они нису представници муслимана, Бошњака, у Санџаку, који су мирољубиви и немају радикалне идеје и веровања&qуот;, сматра Кенет Морисон, један од аутора књиге „Историја Санџака&qуот; који је проучавао овај покрет у тој области Србије, насељене већином муслиманима.

Зато је „важно да се Санџак не посматра кроз призму вахабија&qуот;, каже Морисон, професор савремене историје Југоисточне Европе на Универзитету Де Монтфорт у Великој Британији.

И Европска полиција Еуропол наводи да на Западном Балкану у већини случајева постоје само радикализовани појединци или мање групе са од десет до 20 чланова.

„Ове групе нису хијерархијски организоване, већ их воде појединци који се препознају као верски 'ауторитети' и повезане су са сличним групама у чланицама ЕУ&qуот;, пише у извештају Еуропола.

Фахрудин Кладничанин из новопазарске Академске иницијативе „Форум 10&qуот; оцењује да од 2000. године у Новом Пазару постоји „тиха радикализација&qуот; кроз деловање група које не припадају ниједној исламској заједници.

„Они обављају молитве у разним објектима, спроводе верски програм у који немамо увид, као што не знамо ни ко су људи који одлазе у те центре&qуот;, каже Кладничанин.

Снимак из једног од таквих центара објављен је дан пре напада испред амбасаде Израела у Београда на Фејсбук страници Сенада Рамовића, који је провео 13 и по година у затвору због тероризма.

Рамовић је приведен 2007. године, када је полиција открила вахабијски камп у овој области и ухапсила14 припадника овог покрета.

На снимку на Фејсбуку се између осталог може видети и застава Исламске државе, која је током 2014. године заузела велике делове Сирије.

На ратиште у Сирији отишло је 49 људи из Србије, од којих је 11 погинуло.

У земљу су се вратила четири мушкарца и, заједно са још тројицом који су били у бекству, осуђени су на укупно 70 и по година затвора због учешћа у рату на страни Исламске државе

Међутим, иако је Исламска држава поражена, на простору Србије још постоји подлога за вахабизам, каже Ведран Џихић, виши истраживач на Аустријском институту за међународну политику, за ББЦ на српском.

Околности су сада другачије него у време рата у Сирији, каже Кладничанин, који је истраживао начине на који вахабијски покрет налази следбенике путем интернета.

„Рат у Сирији је мотивисао људе да траже правду и одлазе у џихад због кога ће заслужити рај.

„Данас сведочимо страшном рату који се води на територији Газе, и то одређује степен радикализације младих који у једном моменту може да пређе у насилни екстремизам&qуот;, каже.

Различити су разлози који утичу на радикализацију, сматра Изабела Кисић, директорка Хелсиншког одбора за људска права, организације која је истраживала узроке и последице екстремизма у Санџаку.

„Анализирајући одласке на ратишта у Сирији, видели смо да се у принципу ради о млађим људима, али не можемо рећи да потичу из сиромашнијих или богатијих слојева. Врло је разноврсна група&qуот;, каже.

Заједничко им је „незнање&qуот; и некритичко усвајање лажних информација, „посебно код младих који поверују садржајима које виде на интернету без проверавања. указује Кисић.

„Зато је најбољи одговор заједнице био када су почели отворено да разговарају са њима и дају им праве информације, што је спречило већу радикализацију.

„Заједница је била отпорна и тај одлазак људи на ратишта је брзо заустављен&qуот;, каже Изабела Кисић.

Вахабизам у Санџаку

Кенет Морисон, професор савремене историје Југоисточне Европе на Универзитету Де Монтфорт у Великој Британији

Вехабије су се појавиле у Санџаку почетком 2000-их.

Одмах уочљиви, иако их је било мало, посматрани су са радозналошћу и махом су били укључени у наизглед безопасне грађанске акције, попут чишћења јавних простора.

Постојао је, међутим, и мисионарски жар у њиховом раду и редовно су делили флајере о учењима Мухамеда бин Абдул ал-Вахаба.

Углавном су регрутовали млађе муслимане, Бошњаке, и многи који су им се придружили имали су „проблематичну&qуот; прошлост у неком погледу.

Вахабисти су привукли пажњу јавности и српских служби безбедности 2006, када су организовали протест у Новом Пазару због објављивања цртежа пророка Мухамеда у данским новинама Јилландс-Постен, током којег су спаљене заставе Данске и Израела.

Покушавали су да успоставе контролу над џамијама иако се мали број појединаца такође окупљао и молио у малим становима, параџематима.

Њихови покушају да успоставе контролу над џамијама изазвали су забринутост.

Српска полиција је 2007. године, у селу Жабрен, у близини Сјенице, открила „терористички тренинг камп&qуот;, како су за га назвали.

Месец дана касније, покушавајући да ухапси осумњичене, полиција је пуцала и усмртила Исмаила Прентића, наводног вођу вахабиста у Новом Пазару, и ухапсила Сафета Бецовића и Сенада Рамовића.

Оптужени су да су направили „простор за обуку терориста&qуот; и планирали атентате на санџачке верске вође и политичаре за које су сматрали да су постали корумпирани.

Током суђења, које је почело у јануару 2008. у Београду, постало је јасно да су њихови циљеви били релативно уски, а њихови планови ограничени на Санџак.

У периоду (када сам проучавао прилике у санџачком региону), моја процена је била да вахабије у Санџаку не представљају значајну претњу (или да је та претња била преувеличана), јер их је било мало и чинило се да су усмерени на локална питања.

Било је инцидената који су довели до радикализације многих вехабија у Босни и Санџаку, попут напада Мелвида Јашаревића, у октобру 2011. на америчку амбасаду у Сарајеву, као и рата у Сирији и успона Исламске државе

Мали број је потом напустио регион да би се придружио Исламској држави и већина се никада није вратила.

Ипак, службе безбедности у Србији, Црној Гори и Босни их пажљиво прате.

Наравно, и под таквом помном присмотром тешко је зауставити „усамљеног вука&qуот; или нападе малих група попут напада испред израелске амбасаде у Београду.

Радикализација

У Санџаку живе „појединци који имају одређене екстремистичке ставове&qуот;, указује професор Балић.

„Они себе не називају вахабијама, већ 'Следбеницима правог пута' и међу њима постоје разлике&qуот;, каже.

Корени радикалних покрета на Западном Балкану сежу до ратова 1990-их када прво у Босну и Херцеговину, а потом и друге државе долазе радикалнија тумачења ислама из арапских земаља, каже Џихић.

„Арапске земље, поготово Саудијска Арабија, после ратова улажу доста средстава у религијску инфраструктуру на Западном Балкану, и стварање једне нове идеолошке матрице ислама, која се коси са традиционалним балканским исламом&qуот;, објашњава.

Исламске заједнице у Босни и Србији се дистанцирају од оваквих покрета, али радикалне идеје наилазе на плодно тло међу млађима који су се осетили као „губитници транзиције&qуот;, на исти начин на који су замајце добиле националистичке или расистичке идеје, каже он.

„У нестабилном окружењу, где процес европских интеграција није напредовао и појавиле су се ауторитарне тенденције у владавини, док се друштвено-економска ситуација побољшава за пар одабраних, маргинализовани појединци траже ширу заједницу којој ће припадати и где ће се осећати јачи и сигурни&qуот;.

У истраживању Београдског центра за безбедносну политику наводи се да у Санџаку живи мање од 100 људи које се могу сматрати насилним екстремистима.

Већи број појединаца и група, до 2.000, заступа екстремне идеје без отвореног подстицања насиља, али би под утицајем локалних и глобалних политичко-економских околности могли да буду радикализовани и постати насилни, пише у извештају.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

'Салафистичка интернационала'

Припадници вахабијског покрета у Србији нису изоловани и они одржавају везе са истомишљеницима из региона, других европских држава и арапских земаља, наводи се у истраживању Београдског центра за безбедносну политику.

„Како у Србији и Црној Гори живи значајан број муслимана Бошњака, екстремистичке идеологије брзо су се прошириле у суседним државама. Босна је заузела централно место у ширењу екстремистичких идеологија међу муслиманима&qуот;, пише у истраживању.

Босанска села, попут Горње Маоче, називана су „џихадистичким жариштима&qуот; због присуства ултраконзервативних салафиста који су их користили као центре за регрутовање и тренинг сабораца за рат у Сирији.

Салафисти из Босне одржавали су блиске везе са екстремистима у Аустрији, где живи велика западнобалканска дијаспора.

• Атентат на турског амбасадора, једина међународна терористичка акција у социјалистичкој Југославији
• Ко је био Адем Јашари - легендарни командант и „мудри визионар“ или „терориста и криминалац“
• После више од 40 година: Суд прогласио академика кривим за бомбашки напад на синагогу у Паризу 1980.

Ведран Џихић каже да је од 2000-их створена својеврсна салафистичка интернационала, повезана „путем друштвених мрежа и сајтова преко којих деле видео снимке разних икона тог покрета попут Мирсада Омеровића&qуот;.

Омеровић, пореклом из Санџака, осуђен је 2016. године у Аустрији на 20 година затвора због регрутовања бораца за Исламску државу.

Иако је већ годинама у затвору, његов утицај је још присутан и његове идеје се и даље деле, каже Џихић.

„Муслимани (у Аустрији) су често жртве антимуслиманских кампања деснице, што се користи да мобилишу нове саборце&qуот;, каже.

Од почетка сукоба у Гази, постоји нови талас радикализације.

„Иако је Исламска држава поражена, и не постоји територијална јединица где би исламски екстремизам могао да се формализује, он наставља да живи на граници између легалног и полулегалног&qуот;, закључује.

Напад у Београду

Милош Жујовић уз Младеновца преузео је ислам и верско име Салахудин.

Жујовићева супруга Беса рекла је полицији да јој је муж послао поруку да га градски „аутобус води у џенет (рај)&qуот;.

Следећа порука је била да „Израелци убијају муслимане&qуот;.

У овом случају се ради о „покушају појединца или мање групе&qуот;, можда мотивисаним „фрустрацијом или осећањем немоћи&qуот;, оцењује Џихић.

„Ово је и политички комплексна ситуација, у којој је немала опасност да дође до даљег продубљивања јаза између бошњачког становништва у Санџаку, које се може осетити неправедно таргетираним, и становника у остатку Србије&qуот;, објашњава Џихић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.17.2024)