Олимпијске игре у Паризу 2024: Како су олимпијске медаље балканских теквондисткиња почеле да се подразумевају

На лицу Александре Перишић, 22-годишње српске теквондисткиње, смењују се сузе и смех док са балкона београдске Скупштине града маше десетинама хиљада људи који су дошли да је поздраве после сребрне медаље коју је освојила на Олимпијским играма у Паризу.

Око 800 километара југозападно, у хрватском граду Сплиту, горе бакље и чује се аплауз док на Аеродром Свети Јероним у Сплиту слеће њена вршњакиња Лена Стојковић, теквондисткиња која се из Француске вратила са бронзом.

Али, за теквондсткиње са Балкана ово није новост: Хрватска је у Пекингу 2008. освојила прву олимпијску медаљу и од тада одличје није донела само из Рија, док непрекидни низ медаља српских такмичарки траје од Лондона 2012.

Те године у Великој Британији 19-годишња Милица Мандић била је прва српска теквондисткиња на Играма, а вратила се са златом које готово нико није очекивао и пелцером, који ће касније преузети њене колегинице Тијана Богдановић и Александра Перишић

„Нико до тада није ни сањао да неко из Србије може да буде олимпијски шампион, већ су сви имали визију да се квалификују, па тамо - шта буде.

„Тако смо скинули све предрасуде да најбољи на свету може да буде и неко са мањим буџетом, ко тренира у гаражи, ако има вољу, жељу и знање&qуот;, прича Мандић за ББЦ на српском.

• Бум, трас и злато је ту - зашто је Србија заволела теквондо
• Оне су освајале олимпијске медаље: Да ли постоји „жена у мушком спорту&qуот;
• „Ја сам жена&qуот;: Боксерка Иман Хелиф освојила олимпијско злато

Земље бивше Југославије досад су освојиле 12 олимпијских медаља у теквондоу: Хрватска их има шест, Србија пет, а једна је отишла у Северну Македонију.

Осам жена донело је 10 медаља, док су две освојили мушкарци, по један из Хрватске и Северне Македоније.

Луција Заниновић, освајачица бронзане медаље за Хрватску у Лондону, каже за ББЦ на српском да је „још од старта је постојало неко неписано правило да је ово женски спорт&qуот;.

„Можда и зато што има много више женских медаља са великих такмичења, па девојчице траже узоре у освајачицама медаља и лакше се определе за теквондо.

„Вероватно има нешто и у нашем менталитету, не одустајемо лако, спортске лествице су постављене високо, наше поднебље не трпи просечност, већ улазите у нешто само са жељом да буде најбољи у томе и надмашите оне пре вас&qуот;, прича Заниновић.

Како су се ковале медаље?

Када је Луција као 13-годишња девојчица почетком 21. века почела да се бави теквондом у Сплиту, за овај спорт готово да нико није знао.

„Кад поредите ту 2000. годину и данашње време, то вам је као да гледате телевизор од пре 50 година, а онда узмете савремену технологију&qуот;, прича Заниновић.

Уместо на струњачама, тренирало се на паркету школских сала, а у некима од њих није било ни прозора, каже.

„Сада имамо преко 2.000 чланова, физиотерапеуте, нутриционисту, апарате за опоравак - као неки фудбалски клуб.

„Увек се шалим да је наша рехабилитација кад нас нешто боли била да ушетамо у хладно море да се мало охладимо, а данас је то много другачије&qуот;, додаје Заниновић.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

У Теквондо клубу „Марјан&qуот; њу и њену сестру Ану дочекао је Тони Томас, тада 19-годишњи тренер, који ће годинама касније одгајити четворо освајача олимпијских медаља за Хрватску.

Све је кренуло „ни из чега, са 10 папира у рукама за регистрацију клуба и три једночасовна термина недељно у локалној школи&qуот;, прича Томас за ББЦ на српском.

„Кад кренете ни из чега, онда цените и бесплатан оброк кад одете на такмичење&qуот;, каже сплитски тренер.

Теквондо је, сећа се 43-годишњи тренер, тада био „егзотика&qуот;, а данас један од три најтрофејнија олимпијска спорта у Хрватској.

„Променио се поглед на наш спорт, данас имамо 10 дворана, 53 групе деце и велике успехе&qуот;, истиче Томас.

Његов колега Драган Јовић из Београда теквондом се бави од 1987. године, један је од пионира овог спорта у Србији и прешао је сличан пут.

Људи у Србији тада „нису знали како изгледа кимоно за борбу и правила теквондоа&qуот;, репрезентативци и клубови дуго нису имали опрему, а такмичари су за превоз, храну и смештај су морали сами да се сналазе када су одлазили на турнире, прича Јовић за ББЦ на српском.

„Променило се све: ево, ви са мном разговарате из ББЦ-ја, а тада нису ни знали којим се спортом бавимо. Схватате ли колика је то промена?&qуот;, каже бивши тренер освајачица олимпијских медаља Милице Мандић и Тијане Богдановић.

За разлику од Јовићевих почетака, данас укупан број клубова под окриљем Теквондо асоцијације Србије износи 82, наводе из те организације за ББЦ на српском.

Ко је доносио олимпијске медаље земљама бивше Југославије?

• Пекинг 2008: Прве медаље стигле су у Хрватску пошто је Мартина Зубчић освојила бронзу у категорији боркиња до 57 килограма, а Сандра Шарић је такође донела бронзано одличје у категорији до 67 килограма;
• Лондон 2012: Србија је те године имала и првог представника у теквондоу на Олимпијским играма, била је то 19-годишња Милица Мандић која је освојила и прво злато у категорији до 67 килограма. Луција Заниновић исте године освојила је бронзу у категорији до 49 килограма;
• Рио 2016:Тијана Богдановић је у истој категорији освојила сребрно одличје, а Хрватска први пут од Пекинга није освојила медаљу;
• Токио 2021: Богдановић је и пет година касније била на победничком постољу, освојивши бронзу у Јапану, а Милица Мандић је на том турниру други пут постала олимпијска шампионка. Две медаље освојила је и Хрватска, пошто је Матеа Јелић у категорији до 67 килограма освојила злато, а њен колега Тони Канает се вратио са бронзом у категорији мушкараца до 80 килограма. У Токију је и Северна Македонија стигла до прве олимпијске медаље у теквондоу, пошто је сребро освојио Дејан Георгиевски у категорији мушкараца тежих од 80 килограма;

• Париз 2024: Две 22-годишњакиње наставиле су у Паризу низ медаља у теквондоу, Александра Перишић изгубила је у финалу категорије до 67 килограма од Мађарице Вивијене Мартон и донела сребро Србији, а Лена Стојковић освојила је бронзу у конкуренцији жена лакших од 46 килограма.

Зашто је теквондо 'женски спорт' на Балкану?

Теквондо је постао олимпијски спорт 2000. године у аустралијском Сиднеју, а Хрватска је тада имала само једну представницу, Наташу Везмар.

Српски теквондо је на представнике на Играма чекао још 12 година, да би је на дебију у Лондону представљале Милица Мандић и Драгана Гладовић, као и њихов колега Дамир Фејзић.

Мандић је тада освојила злато, прво за Србију у теквондоу, а медаље су после ње доносиле и Тијана Богдановић и Александра Перишић.

После злата из Лондона у Теквондо клубу „Галеб&qуот;, у којем је Мандић поникла, али и целој земљи, све већи број девојчица почео је да долази на прве тренинге, што је касније допринело резултатима и у сениорској конкуренцији, каже њен бивши тренер Драган Јовић.

„Појавило се тада далеко више моторички спретних девојчица него дечака, а кад имате такав квантитет, онда ћете извући бољи квалитет&qуот;, сматра Јовић.

„Девојчице су истрајније и издржљивије, лакше преброде тешкоће адолесценције, али да је Дамир Фејзић (српски такмичар на Играма у Лондону) први дошао до медаље, имали бисмо вероватно сада више дечака на тренинзима&qуот;, додаје он.

Данас је у овом београдском клубу уобичајена је појава да на струњачама вежба двоструко више девојчица него дечака, а тако је и у другим клубовима широм земље, показују подаци Теквондо асоцијације Србије (ТАС).

• Зашто је важно да се девојчице баве спортом
• „Од 30 играчица до првака Европе&qуот;: Како су медаље постале навика за српске кошаркашице
• Косовска џудисткиња Мајљинда Кељменди: „Желим да ме памте као добру спортисткињу, али, још важније, као доброг човека&qуот;

Укупан број људи који се у Србији бави теквондом износи око 2.800: 468 одраслих и 2.328 деце, међу којима су и такмичари и рекреативци, кажу из ТАС за ББЦ на српском.

Број жена и девојчица које се баве теквондом у Србији је 1.544, а чак 1.113 њих су такмичарке, додају.

Ситуација није другачија ни у Хрватској, која је досад освојила пет олимпијских бронзаних медаља и једно злато, а само једну медаљу освојио је Тони Канает, такмичар у мушкој конкуренцији.

Већина теквондиста са олимпијским одличјима тренирали су у сплитском клубу „Марјан&qуот;, где са такмичарима већ 25 година ради Тони Томас, тренер и оснивач клуба, који данас има више од 2.000 спортиста.

На питање због чега су жене из Хрватске успешније у теквондоу од мушкараца, Томас каже да „свако мушко дете које се роди у Сплиту иде да тренира фудбал&qуот;, а девојчице се чешће одлуче за овај борилачки спорт.

„Сви мисле да ће бити нови Лука Модрић и то је велики проблем, па узорак са којим радимо у мушкој конкуренцији није тако репрезентативан.

„Код девојака смо ми први избор, у Сплиту не постоји спорт у женској конкуренцији који је популарнији, масовнији и трофејнији од теквондоа&qуот;, појашњава он.

Прекретница су, како каже, биле Олимпијске игре у Лондону, где је Хрватска освојила трећу бронзу после две из Пекинга и створила „културу освајања медаља&qуот;.

„Кад сада идемо на неко такмичење, идемо по медаљу и резултат, а не по учешће или дружење, и то је данас велика разлика у односу на теквондо пре 20 година&qуот;, додаје Томас.

Хоће ли Балкан имати будуће теквондо шампионе?

Србија „апсолутно може да се нада&qуот; медаљама и у Лос Анђелесу 2028. и после тога, сматра Милица Мандић.

„Сигурна сам да Александра Перишић у Лос Анђелесу има још светлију будућност и надам да ће доћи до златне медаље.

„Имамо јако добру млађу генерацију која се сада такмичи и још млађу децу која им дише за вратом и такође жели да се нађе у Лос Анђелесу или Бризбејну 2032. године&qуот;, додаје Мандић, данас потпредседница Олимпијског комитета Србије (ОКС).

Оптимизам поткрепљује чињеницама да су младе српске текводнисткиње низале успехе током претходних неколико година: 23-годишња Надица Божанић је била светска првакиња 2022, 21- годишња Андреа Бокан је освојила бронзу на Европском првенству ове године, а Вања Ранков је актуелна кадетска шампионка Европе и света.

И Хрватска има чему да се нада, сматра Тони Томас.

Поред Лене Стојковић, која ће у Лос Анђелесу имати 26 година, у сплитском клубу Марјан имају „такмичаре млађе од 20 година који су већ сениорски прваци Европе и освајају светске медаље&qуот;.

„Очекујем да њихов таленат буде на врхунцу у Лос Анђелесу и Бризбејну 2032. године, а верујем да ће Олимпијске игре у Лос Анђелесу бити наше најуспешније до сада&qуот;, закључује сплитски тренер.

Погледајте и ову причу:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.14.2024)