Саставци и Међуречје: „То је толико замршено, да ни ми сами више не знамо коме припадамо”

Можете гледати мапу, може неко да покуша да вам објасни, али тек када стигнете до несвакидашњег балканског острва од четири квадратна километра схватите о каквој се административној заврзлами ради.

Да бих дошла до Саставака на западу Србије морала сам да пређем четири гранична прелаза - два српска и два босанска.

„Били смо једна држава, а онда смо добили граничне прелазе којих до јуче није било и одједном су ти потребна документа до рођене куће&qуот;, говори Свето Вилотић, председник месне заједнице Саставци.

• Светски дан становништва: Један дан у сеоским пустињама на југу Србије
• Превлака, „црвуљак територије&qуот;, као место спотицања Хрватске и Црне Горе
• Један дан са лекаром „медицинске пустиње&qуот; у Србији

Муке са којима се суочавају почеле су после распада Југославије - до тада су Саставци и Међуречје били целина, а данас су испресецани границама.

„То нема нигде, само код нас&qуот;, каже Вилотић за ББЦ на српском.

Две трећине заселака Саставака је у српској општини Прибој, али да би ишли у школу или послали писмо, морају до суседног Међуречја, удаљеног свега 400 метара или шест минута хода.

Иако звучи као лагана шетња, за њу су вам потребна документа, јер Међуречје припада суседној Босни и Херцеговини.

Да све буде замршеније, ово мало насеље, попут острва, са свих страна је окружено територијом Србије.

'Шта ви тражите овде'

До Саставака се возим кривудавим и суженим путем, мини аутобусом из Прибоја.

Смењују се дрвеће и пространи пропланци, док у даљини назирем обрисе планина.

Усред природне идиле као са заборављене разгледнице чека нас кућица граничне полиције Србије.

„Шта ви тражите овде?&qуот;, пита ме полицајац на прелазу Увац са Босном и Херцеговином.

„Дошла сам да пишем о Саставцима&qуот;, одговарам, пружајући личну карту.

„Вама је то занимљиво, али овим људима више није, јер сваког дана морају да пређу четири гранична прелаза&qуот;, каже ми помало љутито.

После пола сата вожње и сличних питања на остала три пункта, стижем до административног центра Саставака - Међуречја.

Ово мало парче земље, окружено је Србијом, а административно је у општини Рудо, у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине (БиХ).

„Ми смо сада на граници.

„Са моје десне стране је Србија, а са леве Босна&qуот;, показује Свето Вилотић, стојећи на каменом мосту који мештани зову „мост братства и јединства&qуот;.

Чудно исцртана међудржавна линија последњих деценија дели породице, комшије, куће, па и гробља.

„Ноге покојника су у Босни, а глава у Србији&qуот;, прича Вилотић кроз осмех.

Осим што је председник месне заједнице он је и поштар.

„Моја кућа ти је на два километра одавде, на територији Србије, али да би дошао до ње, прво морам да изађем из Међуречја, тачније Босне.

„Када делим пошту, по неколико пута идем из Босне у Србију и тако у круг већ 24 године&qуот;, додаје.

Несвакидашњост Саставака је што су им све институције физички на територији БиХ, а у надлежности Србије.

„Школа, полицијска станица, просторије месне заједнице и продавница су из Србије, а на територији су општине Рудо, наша полиција обезбеђује скупове које они организују&qуот;, каже Драгољуб Богдановић, начелник Руда за ББЦ.

Административни проблеми мештана Саставака почели су 1990-их распадом бивше државе у рату, када су исцртане нове границе.

Свака од шест југословенских република, постала је засебна држава.

Становници ових брдовитих села недалеко од Дрине постали су у наредним годинама жртве неуспешних договора Србије и БиХ.

Комисије за гранична питања две државе последњи пут су се састале 2010. године, али географски чвор није расплетен.

Богдановић каже да би једно од потенцијалних решења било расписивање референдума под међународном контролом, па да се становници Међуречја изјасне у којој држави желе да живе.

„Изврши се замена територија и трајно реши питање граница, јер прелазити рампе неколико пута дневно, само у једном смеру, да би се стигло до Прибоја или Руда је бесмислено и компликује живот мештана&qуот;, наводи у писаном одговору.

Министарство спољних послова Србије у чијој надлежности је решавање пограничних питања није одговорило на упите ББЦ-ја.

„Ми смо на граничне прелазе навикли, али је мука што немамо асфалтирани пут - е то је срамота&qуот;, каже Вилотић.

„Осећамо се изостављено у односу на остале становнике Србије&qуот;, додаје огорчено.

Балканско острво од четири квадратна километра

Макадам, који у зимским условима постане непроходна пртина, мучи око 1.150 становника ове месне заједнице, а некада их је било три пута више.

„Кад зими падне снег или се у јесен накупи лишће надлежне службе не реагују, нема их нигде, па сами чистимо&qуот;, каже Вилотић.

Велики број њих је радио у Фабрици аутомобила Прибој (ФАП).

Откако је ФАП пропао и аутобус иде све ређе - само три пута дневно.

Махом су у Саставцима остали старији који се баве пољопривредом, млади су се преселили у веће градове у потрази за послом.

„Живи се скромно, али мирно&qуот;, каже ми власница једне од две кафане, надомак импровизованог аутобуског стајалишта у Међуречју.

На самом улазу у сеоце је црква.

Неколико метара даље кроз зелено дрвеће назира се џамија, коју су, прича Вилотић, Срби обновили пошто је била срушена током рата 1990-их.

„Општине Рудо и Прибој су заједно обновиле мост који води до џамије, такође срушен током рата&qуот;, показује на омањи дрвени мостић.

Недалеко су зграда месне заједнице и полицијска управа.

Жуто окречена једноспратница одудара од углавном разуђених и дотрајалих кућа избледелих фасада.

Неколико корака даље је кафана Траг, центар друштвеног живота.

Кров је лимен, кроз попуцалу фасаду вири црвена опека.

На једном од малобројних прозора прикачена је антена.

Готово сваки сто прекривен карираним столњаком је заузет и свира музика.

„Никада нисмо гледали ко је ко, одакле је, које је вере. Битно је какав си човек.

„Слога нас је и одржала&qуот;, прича поштар Вилотић.

'Ђе ћеш ти?

На помен да сам новинарка, у кафани одједном настаје тајац.

„Ма писали су медији о нама, понадамо се да ће неко да чује за нас, да ће можда неко и да се сети да нам помогне.

„Стање непромењено&qуот;, добацује нижи човек из угла, али одбија да настави.

Само мали број мештана има босанска документа, сви остали везани су за Прибој.

Порез се, како ми кажу мештани, у већини случајева плаћа и Србији и БиХ, јер многи међу њима имају имовину и у једној и у другој земљи.

Званична валута је динар, али може да се плаћа и у еврима и у конвертабилним маркама.

Мића и Зоран Станковић после мало премишљања, ипак пристају да говоре.

„Замислите да сваки пут када треба да уђете у стан, морате да покажете личну карту.

„Е, тако ми годинама&qуот;, каже огорчено Мића.

Док прича, прстима црта карту по столу, како би ми приказао њихов вишегодишњи проблем.

„Ми смо ти нешто између, али је то толико замршено да ни ми сами више не знамо коме припадамо&qуот;, додаје.

Његов рођак Зоран је пре неколико дана купио брашно у Прибоју, али да би стигао до куће, морао је на сваком прелазу да отвори гепек.

„Мене пита 'ђе ћеш ти', а кућа ми на 500 метара од пункта и тако је стално.

„Не можеш ништа да купиш у Прибоју, цариници одмах траже рачун и претресају те&qуот;, каже.

Драгиша Вилотић је рођен у Прибоју, основну школу завршио је Међуречју, средњу у Руду.

Кућа му је неколико стотина метара даље „од моста братства и јединства&qуот;.

Има српска документа, а кућа му је на босанској територији.

Недавно је поправљао олук.

„Мајстори су једва прошли, звали смо на крају граничну полицију да објаснимо да заиста долазе код нас&qуот;, препричава.

Део гостију напушта кафану.

„Колико пунктова ћете сада прећи да бисте стигли до куће&qуот;, питам Зорана и Мићу.

„Два&qуот;, кажу готово углас.

И тако сваки дан, 30 година.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.18.2024)