Образовање у Србији: Приче оних који су се после велике паузе вратили студирању

Четири године претвориле су се у три деценије.

Славимир Стојановић је био надомак дипломирања кад је 1990-их почео рат у некадашњој Југославији.

У годинама које су уследиле, увек би се нешто препречило припреми за полагање преосталих испита.

А онда је 2017. положио последњи. Имао је 48 година.

„Имао сам осећај да сам победио самог себе. Отишао сам на Калемегдан (центар Београда) и исплакао се.

„Искуство сам поделио на друштвеној мрежи Фејсбук и док сам писао, све време сам плакао, био сам распаднут, људи нису свесни шта све потискују у себи&qуот;, говори он за ББЦ на српском.

• „Студирање вас подмлађује“, каже 88-годишња дипломка
• „Зашто сам завршио факултет у 88. години&qуот;
• Од свахилија до српског - упознајте Зорана, полиглоту који говори више од 20 језика
• Један дан у „школи на точковима&qуот; на истоку Србије

У студентске клупе се трећи пут вратила и Невенка Баланешковић из Ниша, али су њени мотиви били другачији.

„Одувек сам волела француски језик, иако сам већ имала два завршена факултета, хтела сам да испуним и овај сан.

„Било је напорно, али кад нешто одлучим, од тога не одустајем&qуот;, каже са осмехом Нишлијка која је у 69. години стекла трећу диплому.

'Невиђени сан за моју породицу'

Када је Славимир 1987. године уписао Академију примењених уметности у Београду, било је то остварење великог сна за читаву породицу.

Мајка и отац су прекинули студије јер су рано постали родитељи, а ни брат није уписао факултет.

Славимир је био међу осморо примљених студената на смеру за који се пријавило 186 кандидата.

Паралелно је радио за маркетиншку компанију и стицао практично искуство.

Био је на четвртој, завршној години студија када је почео крвави распад Југославије.

Није желео да учествује у рату, јер је имао пријатеље широм некадашње државе, каже.

Одлучио је да оде у Шведску код ујака и тамо настави студије, са идејом да се никада не врати.

Уписао је Високу школу за дизајн, али није могао да продужи студентску визу јер су Југославији убрзо уведене међународне санкције.

Остао је у Шведској још неколико месеци без докумената, његов професор је покушавао да пронађе начине да га задржи у земљи, па и потписивањем петиције, али је ипак морао да се врати.

„Језиво сам се осећао&qуот;, прича данас.

По повратку је наставио да ради у фирми у којој је претходно стажирао, напредовао је и освајао стотине међународних награда, али га је подсвесно мучило што студирање није привео крају.

Прилика да стави тачку на факултет указала се 1999. када се преселио у Словенију, једну од шест република некадашње Југославије, где је покренуо сопствену фирму.

Уписао је тамошњу Академију уметности, узео индекс, али на предавање никада није отишао.

Шансе да уклопи предавања, испите и радне задатке биле су минималне, те је факултет поново оставио по страни.

Када је неколико година касније у готово истом дану постао отац, а изгубио мајку, помислио је да можда тренутак да заврши започето.

Међутим, начин студирања се променио и по новом, болоњском систему полагања, његова четири испита претворила су се у десет.

Овај систем студирања се у Србији примењује од 2005, којим основне студије трају минимум три године.

Да би стекли услов за полагање испита, студенти претходно морају да положите вежбе и колоквијуме.

Предмети који су се некада слушали и по две године, новим системом су подељени на два различита.

„Нисам могао да се натерам&qуот;, каже Стојановић.

Све док његова ћерка није кренула у школу.

„Помислио сам: 'Какву јој поруку о успесима, сновима и остварењима шаљем, ако мој нисам испунио до краја.

„Био сам успешан у послу, али сам желео да завршим започето, највише због ње, наравно и због себе, родитеља и брата, али је она била главна мотивација&qуот;, објашњава.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Из шале до дипломирања

Невенка Баланешковић је 1970-их дипломирала немачки језик на Филолошком факултету у Београду, али није могла одмах да се запосли, па је уписала и студије енглеског у родном граду Нишу.

У међувремену је пронашла посао и студирање се одужило, али није одустајала и десет година касније, дипломирала је други пут.

Годинама је радила као преводитељка и професорка у школи, а часове је ђацима држала и кад се пензионисала.

Истовремено је и сама похађала часове француског језика.

Када јој је тадашња професорка саопштила да намерава да студира немачки језик како би допунила фонд часова у школи, Невенка је у шали рекла да ће она онда уписати француски.

„'Нешто сам одлучила, а ти ћеш да се сложиш', рекла сам супругу када је дошао да ме сачека после часа&qуот;, прича за ББЦ на српском.

„И заиста је било тако, дипломирала сам у року.&qуот;

Није јој сметало што је најстарија међу студентима, јер је деценије провела радећи са младима.

Због њених година, поједини професори су мислили да им је колегиница, што јој је, признаје, било забавно.

„Била сам најредовнија студенткиња, тотално сам се посветила учењу&qуот;, каже поносно.

Део студија поклопио се са пандемијом корона вируса, па су предавања била онлајн.

Проводила би и по 12 сати пред екраном, што је умело да буде напорно, али када упореди са некадашњим студирањем, нема дилему да је сада лакше.

Раније су испити били „обимнији јер се полагало све одједном&qуот;, каже.

„Било је неких предмета који су се слушали две године, па тек онда полажеш.

„Данас је све издељено, поене скупљаш на вежбама и колоквијумима и за испит остаје знатно мање градива&qуот;, каже ова пензионерка.

'Никад није касно није само фраза'

Николија Ракочевић годинама предаје психологију одраслог доба и старења у Новом Саду.

Труди се да студентима покаже колико је, без обзира на године, сам процес учења важан и да никада није касно није само обична фраза.

„Дешава се да смо у једном тренутку из разних разлога спречени да наставимо студије или посао, али то не значи да не треба да им се вратимо када се створе услови, само зато што смо у одређеним годинама.

„Када завршите нешто што вам је било јако важно, то задовољство се прелива и на друге сфере живота, постаје вам додатни извор енергије и подстрек&qуот;, каже Ракочевић за ББЦ на српском.

Последњих година је све више људи који у позним годинама завршавају факултете.

Поред менталног, учење у позним годинама позитивно утиче и на физичко здравље.

„Многобројна истраживања показују да су људи који читав живот нешто уче виталнији и психички и физички од њихових вршњака.

„Било која нова активност: плес, учење новог језика, бављење спортом, јесте лековито за ваш мозак, јер га на тај начин одржавате виталним и у форми&qуот;, објашњава Ракочевић.

Ћерка као главна мотивација

Наставак студирања је за Славимира Стојановића био тежи него што је очекивао.

Тих месеци готово да није радио, усредсредивши се само на испите, јер није желео да нешто пође по злу, те је учио, како каже, као дете.

„Ненормално велики напор, не знам да ли бих сада могао да пролазим кроз исто.

„Углавном су ми остали теоријски предмети, презнојавам се, не могу да попамтим ништа, испарило ми све из главе. Треба да полажем историју уметности, коју иначе јако добро знам, а размишљам шта ће да ме пита од 300 питања&qуот;, присећа се.

Како се због посла појављивао у медијима, студенти су у почетку мислили да је гостујући професор.

Препознавали су га и професори.

„'Ви сте мени нешто познати', каже ми професор психологије на испиту, а ја му одговарам да сам студент и показујем индекс&qуот;, препричава.

Ни у једном тренутку није помислио да одустане.

„Ушао сам у тај воз и решио да овог пута стигнем до последње станице.&qуот;

Четири деценије пошто је уписао факултет, Стојановић га је и завршио.

„Све је тада добило смисао.

„Уследиле су најбоље године у мом животу&qуот;, каже задовољно.

Убрзо су му понудили професорско место на истом факултету, уз услов да заврши и мастер студије.

„Било је знатно лакше и другачије и могао сам да се бавим пројектима које сам паузирао.

„Уписао сам и докторске, али сам схватио да њих ипак не могу да уклопим са послом&qуот;, додаје графички дизајнер.

Објаву на друштвеној мрежи Фејсбук коју је написао пошто је дипломирало видело је више десетина хиљада људи.

„Многи су у коментарима поделили сопствена искуства, животне приче.

„Схватио сам да сам урадио нешто за друге, јер све што сам раније радио, било је да би се доказао себи и другима, а сада могу да будем некоме узор и светионик&qуот;, закључује.

Погледајте причу о ветерану из околине Подгорице који је са 88 година уписао Машински факултет

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.09.2024)