Филм: Френсис Форд Копола тврди да је „Кум“ представљао оштро упозорење за САД

„Кум&qуот;, епски филм о криминалу, премијерно је приказан у Њујорку 14. марта 1972, .

Уз сетну музику, суптилну фотографију која призива сећања, дијалоге који се и данас цитирају и спектакуларним глумачким бравурама, захваљујући којим је Марлон Брандо оживео каријеру, а млади Ал Паћино постао звезда, данас се обично сматра једним од најбољих филмова свих времена.

Оптужен да гламуризује криминал и мафију пре него што је уопште изашао, постао је, по мишљењу многих, суштински гангстерски филм.

Али не према мишљењу његовог режисера.

„Увек сам мислио да је 'Кум' више о моћи и моћним породицама, и наслеђивању моћи, и макијавелистичком начину на који права моћ функционише у свету, него о гангстерима&qуот;, рекао је Френсис Форд Копола Барију Норману са ББЦ-ја 1991. године.

• Породична посла: Пола века филма Кум
• „Кум&qуот; проговара: Марлон Брандо о себи
• Зашто је Кум 3 био толико омражен

Копола је имао свега 29 година када је први пут добио понуду да режира адаптацију бестселера Марија Пуза из 1969. године.

То је роман о измишљеној њујоршкој мафијашкој породици у периоду после Другог светског рата, коју предводи Дон Вито Корлеоне (кум из наслова књиге), и њеном настојању да обезбеди опстанак у бруталном и дволичном свету организованог криминала.

Када је Дон издат, његов најмлађи син Мајкл, који се надао животу који нема везе с мафијом, бива увучен у породични посао, јер избија рат између различитих криминалних породица у борби за контролу подземља.

Кополи се у почетку није допала књига. Није га много занимала мафија, а када ју је први пут прочитао, одбили су га неки од њених вулгарнијих делова.

„За мене у почетку, као и за свакога ко је читао роман 'Кум', он је има много вулгарних делова, који, наравно, нису завршили у филму, и није ми се много допао из тих разлога&qуот;, рекао је Копола сер Кристоферу Фрејлингу у интервјуу за ББЦ из 1985. године.

Али будући да је италијанско-америчког порекла, као што је и аутор књиге Пузо, он је разумео културу, традицију и породичне ритуале којима је прича била натопљена.

И, док је поново читао књигу, видео је да у њој има много више од обичног петпарачког крими романа о злочину, сексу и освети.

Прича је садржала теме које су биле класичне по својој природи, као што су моћан отац и породичне везе, син који жуди да побегне од властите судбине, традиционалне вредности које се сукобљавају са друштвом које се мења, част и издаја, и како моћ квари душе оних који је поседују.

„Очигледно је да су ме више занимале те теме, али те теме би се могле пронаћи и у Шекспировој драми, или било којем делу које се бави, као и грчка драма уосталом, тим великим темама, и то је оно што ми је више привукло пажњу&qуот;, рекао је Копола Барију Норману.

Он и Пузо су издвојили ове теме док су заједно радили на сценарију.

Копола је за ББЦ рекао да у срцу филма лежи анализа динамике моћи, коруптивног утицаја моћних породица и коментар на деловање САД у светској политици.

• Александар Саша Петровић: Од величанственог редитеља до неподобног ствараоца
• Због чега је Федерико Фелини маестро италијанске кинематографије

Паралеле са Америком

Радња првог „Кума&qуот;, који се протеже од 1940-их до 1950-их, поклапа се са ером у којој се САД помаљају из пепела Другог светског рата и постају доминантна сила на глобалној сцени.

Корлеонови, породица везана не само крвљу, већ и имигрантским пореклом, представљају Америку која је истовремено изолована и немилосрдна у примени силе и утицаја зарад сопственог интереса.

У филму, Дон Корлеоне (кога игра Марлон Брандо) ће, у зависности од ситуације, преговарати, подмићивати, застрашивати или прибегавати бруталном насиљу како би осигурао да се интереси и моћ његове породице одрже.

Исто тако, САД, суочене са оним што су сматрале претњом Совјетског Савеза, биле су оптужене да користе тајне операције или мито да дестабилизују супарничке земље, формирају савезе са другим нацијама, обећавају им своју заштиту и воде посредничке ратове у другим земљама, како би се осигурало да интереси САД превладају.

Мајкл (Ал Паћино) експлицитно прави ову паралелу када његовој девојци Кеј Адамс (Дајан Китон) каже да ће радити за оца.

„Мој отац се не разликује од било ког другог моћног човека, било ког човека који је одговоран за друге људе, попут сенатора или председника&qуот;, говори.

„Знаш ли колико наивно звучиш?&qуот;, каже Кеј.

„Сенатори и председници не организују убиство других људи.&qуот;

На шта јој Мајкл, као прави реалиста, одговора: „Ко је онда наиван, Кеј?&qуот;.

Дон Корлеоне, који је побегао из Европе пошто су му чланови породице убијени, као и многи имигранти, укорењен је у традицији културе из које је дошао, док је његов син Мајкл, који је одрастао у САД, више асимилован у променљив послератни свет.

Као добар студент који се вратио из рата, Мајкл у почетку делује као идеалиста и чини се да јасно види шта његова породица ради и по чему се он разликује од њих.

Када исприча Кеј причу о томе како је његов отац успео да за кумчета, певача Џонија Фонтејна, раскине по њега штетан уговор - тако што је пиштољ прислонио на главу вође бенда у коме овај пева - Мајкл је уверава речима: „То је моја породица Кеј, то нисам ја. &qуот;

„Чинило ми се да је Мајкл Корлеоне у првом 'Куму', као и Америка, почео заиста са неким идеалима, новим начином размишљала, иако је дошао из Европе, пошто је Америка заиста рођена у Европи; постојали су ти нови идеали и трендови, што је било тако инспиративно&qуот;, рекао је Копола Барију Норману 1991. године.

Вито Корлеоне, а и Мајкл када га је наследио, нису само криминалци, већ моћници који схватају да је утицај неопходан колико и насиље да би се манипулисале и контролисале ствари у њихову корист.

Вито схвата да је суштина моћи способност да примора друге да делују против својих интереса, и ову идеју своди на реченицу која је постала синоним за филм: „Даћу му понуду коју неће моћи да одбије.&qуот;

Културни камен-темељац

Како филм напредује, Мајкл полако преузима улогу његовог оца.

Почиње да влада путем принуде, уцене или насиља.

Ипак, он, као и његов отац, жели да живи под плаштом респектабилности, што се често види кроз његове односе са Католичком црквом, компанијама или политичарима, како би обезбедио маску легитимитета за своје понашање.

Док Мајкл немилосрдно консолидује моћ и дели властиту верзију правде непријатељима, овај плашт респектабилности је у центру пажње.

Сцене у којима се одриче ђавола на крштењу нећака испресецане су језивом монтажом бруталних убистава људи које сматра претњом, а које је он наручио.

Копола је сматрао да издаја идеала - које је Мајкл наизглед представљао на почетку филма - делује као метафора за понашање Америке у свету.

„Како је [Мајкл] старио, што се види у другом филму, попут Америке, када је заиста почела да дела у свету и да преузима одговорност и користи моћ за властите циљеве, почео је да прави, чини ми се, фасаду лицемерја.

„То је чинио сваки пут када би рекао 'Радим ово за добро, радим ово за породицу, радим ово за добре ствари'&qуот;, рекао је Копола.

Мајкл властите поступке оправдава наводно „племенитим циљевима&qуот; заштите породице, које спаја са сопственим стратешким циљевима у криминалном свету и, како филмска сага показује, на крају не успева да сачува породицу.

У време када је радио на „Куму&qуот;, слике бруталности и анархије рата који су САД водиле у Вијетнаму и његова ужасна људска цена стизале су назад у САД, наводећи људе да се запитају шта војска њихове земље тамо ради.

Копола повлачи паралелу са Мајкловим сумњивим тврдњама о сопственој мотивацији и прокламованим циљевима САД да се боре за слободу и демократију у свету, док немилосрдно следе спољнополитичке циљеве.

„Његови поступци су свакако били попут Америке када прокламује да жели демократију, слободу и све те добре ствари, али велики сегмент деловања иза сцене, изазван политичким околностима значио је да смо на неки начин 'прљали руке', попут Мајкла Корлеонеа, као што је душа Доријана Греја била упрљана.&qуот;

После изласка, Кум је постигао велики успех код критике и публике.

Освојио је три Оскара, између осталих и оне за најбољи филм и најбољи адаптирани сценарио, а његов успех је подстакао излазак једнако хваљеног наставка две године касније, филма „Кум 2&qуот;, који је освојио још шест Оскара.

Филм је постао трајни културни камен-темељац, који се може гледати из више различитих визура: као метафора америчког капитализма, коментар „америчког сна&qуот;, па чак и критика саме филмске индустрије.

Заиста, као показатељ колико је прича богата могућим тумачењима, књига Џона Хулсмана и Веса Мичела из 2009. „Доктрина кума&qуот; тврди да је филм у ствари парабола прагматичног спољнополитичког приступу који би САД требало да усвоје у свету после 11. септембра.

Како год да гледате на њега, филм је, између осталог, прича о моћи, о томе како је стећи, како је задржати и како тежња за њом неизбежно долази са високом ценом коју морате да платите у свом и животу најмилијих.

Копола је писао сценарио у периоду када су САД постале суперсила, и осећао је да та земља све више оправдава употребу свих средстава да обликује глобалне околности у своју корист.

Први филм се завршава на суморан начин сценом у којој се врата затварају испред носа Кеј, док је Мајкл, који ју је управо лагао о властитим злочиначким поступцима, крунисан за новог Дона.

Чини се да Копола нуди оштро упозорење - баш као што Мајклови поступци корумпирају особу за коју је некада веровао да јесте и имају страшну цену за оне које воли и жели да заштити, тако би овакво понашање могло да учини исто за САД.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.14.2024)