Како се Кастро наљутио на југословенског новинара и како су се измирили

Београдски новинар Борислав Лалић лично је упознао кубанског лидера Фидела Кастра пре пола века док је радио као дописник - њихов однос је обележио је и мањи сукоб, али и срдачно помирење по киши и уз цигаре.

BBC News 25.11.2024 | Наташа Анђелковић - ББЦ

Kubanski predsednik Fidel Kastro u Havani 1988. — Кубански председник Фидел Кастро у Хавани 1988.

Фидела Кастра, бившег председника Кубе, Борислав Лалић упознао је пре пола века када је био дописник југословенске новинске агенције Тањуг.

Једног од најпознатијих светских лидера са најдужим стажом, не рачунајући краљеве, новинарски ветеран памти као ретког међу политичарима „који је умео да слуша и са којим је било лако разговарати”.

„Он је можда последњи из плејаде гигантских личности 20. века, попут Рузвелта, Черчила, Тита, Стаљина, Мао Цедунга, таквих више нема.

„За 50 година владавине показао је да Америка није могла да га сломи, није могла чак ни да га убије”, каже Лалић за ББЦ на српском.

Кастро, коме су брада и униформа биле заштитни знак, 1959. је заједно са герилском војском срушио кубанску владу и револуцијом увео комунистички режим.

Наредних деценија је био трн у оку Америке, великог суседа до којег највеће карипско острво дели свега 145 километара, а преживео је и бројне покушаје убиства америчке тајне службе ЦИА, наводно стотине.

Његове присталице тврде да је вратио Кубу народу, а критичари да је био диктатор.

Преминуо је 25. новембра 2016, у 90. години.

Лалићева прича и критике на митингу пред 400.000 људи

Лалић је „имао среће”, каже, да ради као новинар у време када су југословенске редакције имале дописнике свуда по свету.

У Латинску Америку је стигао 1969, две године пошто је у Боливији убијен Кастров саборац Че Гевара, када је Куба била под жестоким притисцима и блокадама Америке.

Пре него што су се Лалић и Кастро срели први пут, већ су имали извесне размирице - кубанском револуционару се није допао критички текст београдског новинара објављен у Борби, државном гласилу социјалистичке Југославије.

У јесен 1969, године Куба је покренула велику акцију бербе шећера са циљем да произведе рекордних 10 милиона тона, а иначе су производили око пет до шест тона годишње.

Да би се остварио план лидера, шећерну трску мачетама су секли не само Кастро, већ и читава Куба - радници, сељаци, па чак и академици и интелектуалци ишли су у поља.

До краја бербе у пролеће 1970, постало је јасно да, упркос свему, амбициозни циљ неће успети, присећа се Лалић.

Написао је текст у којем су две реченице биле спорне: „Кад је Фидел Кастро правио план производње 10 милиона шећера у овој години, очигледно да је више био у облацима, него на плантажама шећерне трске.

„Али то треба разумети, Фидел Кастро је коначно могао да схвати да је уносније извозити шећер, него револуцију”.

„Тај чланак на моју несрећу, ако то могу да кажем, објавила је Борба и Кубанци су то видели.

„На једном митингу где је било 400.000 људи Фидел Кастро је у говору поменуо мој текст и ‘неће нас ревизионистичка Југославија учити како ћемо и колико производити шећера’ - распалио је по мени како уме”, каже Лалић.

У то време је Куба, као велики пријатељ Кине, прихватала је тезу да је Титова Југославија ревизионистичка, односно да се удаљила од марксистичких доктрина, попут диктатуре пролетеријата, објашњава 88-годишњи новинар.

bora lalić — Борислав Лалић је током вишедеценијске каријере био дописник и из Вашингтона и Уједињених нација, а објавио је и бројне књиге, између осталих, „Куба”, „Че Гевара, живот, смрт, легенда”, „Фидел Кастро, један човек, једна револуција”

Како је пркосио САД

Све то се дешава на врхунцу Хладног рата, периода крајње заоштрених односа између великих сила - првенствено Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава, који је трајао од 1946. до почетка 1990-их.

Куба на челу са Кастром важан је део те светске политичке слагалице.

Као врхунски тактичар на бојном пољу, он и његова мала војска герилаца збацили су војсковођу Фулхенсија Батисту 1959. године уз широку подршку народа.

У року од две године од преузимања власти, спровео је револуцију по марксистичко-лењинистичком методу и чврсто повезао нацију са Совјетским Савезом.

Упркос сталној претњи инвазије САД, као и санкцијама које су трајале деценијама, Кастро је успевао да на острву одржи комунистичку револуцију иако је дословно пред вратима обале Флориде.

Кастро се трудио да не ствара култ личности - на Куби није било његових споменика, улице и школе нису носиле његово име, али је „Фидел”, како су га једноставно звали, постао симбол, о чему је и сам говорио 1970-их у интервјуу за Форин полиси.

Овај човек „незграпне фигуре и простосрдачна понашања”, како га Лалић описује у књизи „Трагом мога пера”, успео је да влада за време 10 америчких председника и преживи низ атентата америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА).

Али колико су га поштовали следбеници, толико су га критичари презирали.

Створио је једнопартијску државу, обрачунавајући се са стотинама присталица бившег режима Батисте.

Затварани су политички противници, а независни медији угушени.

Хиљаде Кубанаца побегло је из земље.

Помирење по тропском пљуску и кохибе

Lalić i kastro — Лалић и Кастро у Хавани 1981. размењују цигаре

Упркос таквој атмосфери, Лалић због критике с врха није трпео никакве последице, али му је тадашњи југословенски амбасадор на Куби сугерисао да се „бар неко време” не појављује на догађајима на којима је Кастро.

Ипак, случај је хтео другачије, додаје.

Отишао је са страним дописницима у једно село где је Кастро отварао школу.

Током говора, почео је тропски пљусак, „киша је падала и уз неба и из земље”, натапајући све, али пркосни револуционар није желео кишобран.

Сишао је с бине међу новинаре, а неко му је рекао да је присутан и „онај из Тањуга”.

Загледао га је „искоса црним, лукавим очима”, док му се није развукао благи осмех усред неуредне црне браде, описује у књизи.

„Кастро, онако мокар, слива му се киша, као и мени, и свима низ лице, пружа ми руку и каже ‘А то сте ви?’.

„По његовом изгледу и очима, видео сам да су та жестина и љутња прошле”, препричава Лалић са осмехом.

После тог, „ако се може назвати помирења”, виђали су се у различитим приликама и створили су добар контакт.

На једном пријему, када је југословенска делегација посетила Кубу, додатно су се спријатељили.

„Фидел и ја смо попили пола флаше црногорске лозе, њему се свидела, а сви други су пили виски и кубански рум или мохито”, каже Лалић, родом из околине Берана на северу Црне Горе.

Описујући га као непосредног и срдачног, каже и да му је једном у Хавани, Кастро чак рекао Перо, донде естас цоñо, што је жаргонски поздрав са псовком који би се могао превести као „Где си, дођавола”.

„Тамо се људи не љубе у лице, али се потапшу по раменима, што је вероватно остало из прошлих времена када се тако проверавало да ли носе оружје на леђима”, прича ми.

У то време Лалић је већ био дописник из Шпаније, а Кастро му је испричао да још од младости жели да посети ту земљу одакле је његов отац, али да то није могао током диктатуре Франциска Франка.

Док су разговарали, Кастро је видео да Лалић има кубанску цигару у џепу, али не најбољу каква је кохиба.

Прво је претурао по џеповима, а затим му је један од сарадника донео дрвену кутију са савијеним томпусима које су обојица припалили пред камерама.

Слику из 1981. како стоје са цигарама и данас чува међу важним фотографијама из богате каријере током које је срео многе светске државнике.

Разнолика породица Кастро

ramon kastro — Лалић са Рамоном Кастром, најстаријим братом, на Куби

Да боље упозна Кастра, о коме је писао и књигу, Лалићу је помогао најстарији Фиделов брат Рамон.

За разлику од средњег брата Раула, који је 40 година био министар одбране и контролисао безбедносни сектор на Куби, углавном из сенке, Рамон је физички и карактерно био много сличнији Фиделу.

Браћа Кастро одрасла су у богатој породици, на великом имању које је после револуције припало држави.

Рамон није учествовао у револуцији, али је касније добио да управља великом огледном државном фармом где су се и упознали.

„Причао ми је да је једина особа које се Фидел плашио била његова мајка Лина”, каже Лалић.

Кастро је од од младости био одлучан, додаје.

„За њега би се тешко могло рећи да је био комуниста, рођен је у буржоаској породици, иако је то говорио за себе, али мислим само декларативно”.

За разлику од многих претходних социјалистичких револуција које су водили комунисти, на Куби то није био случај.

Тек на крају 1958. године су Кастрови револуционари окупљени у Покрет 26. јул одлучили да сарађују са комунистима који ће чинити власт после промене режима.

Ипак, кубанска револуција довела је до многих друштвених промена - описмењавања становништва, прерасподеле земље, уведена је значајна социјална подршка државе, бесплатно школство и здравство, а улагало се у науку и медицину.

Ипак, на Куби је владало сиромаштво, људи су добијали либрете - књижице, налик на југословенске тачкице, на којима је тачно уписано колико је држава одредила да сваки појединац месечно може да купи пилетине, уља или других намирница.

„Показало се да Маркс и Лењин нису могли да се снађу испод палме, то је друго поднебље, други услови, други људи”, описује Лалић, напомињући да је следбенике Кастрове револуције исправније звати фиделисти.

Погледајте видео: Последњи тренуци Че Геваре

Сахрањен у великом камену

sa papom u vatikanu — Кастро, који се изјашњавао као атеиста, са папом Бенедиктом у Хавани 2012.

Када је у позним годинама, 2006. коначно предао власт брату Раулу, Фидел се повукао из политичког живота и само понекад је писао новинске колумне.

У априлу 2016. одржао је редак говор последњег дана конгреса Комунистичке партије земље.

„Ускоро ц́у напунити 90 година“, рекао је бивши председник и додао да је то „нешто што никада нисам замишљао“.

„Ускоро ц́у бити као и сви други“, рекао је Фидел Кастро, наговештавајуц́и да долази „ред“ на његову смрт.

После смрти, 2016. Кубанска група у егзилу, Кубанска демократска управа, саопштила је да је Кастро оставио „наслеђе нетолеранције“ и да је успоставио „опаки тоталитарни режим“.

Међу критичарима из Америке је до краја живота била и Кастрова млађа сестра Хуанита, која је признала да је шпијунирала за ЦИА.

Фидел Кастро је сахрањен на цивилном гробљу у Сантијаго де Куба, на југу острва где се сматра да је почела Кубанска револуција.

Урна с његовим пепелом је убачена у четвртасти отвор у великом камену, на коме пише само ФИДЕЛ.

Сахрана је била „врло необична за великог државника, а по свој прилици, он ју је осмислио“, каже Лалић.

„Наложио је да се са Сијера Маестре, планине на којој је почео револуцију, донесе гранитна громада да буде његова гробница и да буде сахрањен без велике помпе.

„Кубанци ће га памтити, без обзира на то шта је остало од револуције“, закључује Лалић.

Комунистичка партија је и даље на власти на Куби, али од 2018. први пут после 70 година председник им се не презива Кастро.

Међутим, и даље их муче исти проблеми.

Владају сиромаштво и несташице, у више наврата последњих година организоване су антивладине демонстрације, због којих је осуђено скоро 400 људи.

Многи Кубанци су напустили земљу, а неки су спас потражили и у Србији.

Погледајте видео: Како је изгледао свет за време Кастра

Важне године Кастровог живота

1926: Рођен 13. августа у југоисточној кубанској провинцији Оријенте
1953: Затворен пошто је предводио угушени устанак против Батистиног режима
1955: Пуштен из затвора по споразуму о амнестији
1956: Са Че Геваром почиње герилски рат против владе
1959: Победио Батисту, положио заклетву као премијер Кубе
1960: Одржао говор пред Генералном скупштином УН који је трајао четири и по сата, по чему је и данас рекордер
1961: Америка у потпуности прекида дипломатске везе са Хаваном, а у априлу исте године, дешава се инвазија на Залив свиња, неуспели покушај кубанских изгнаника, које је регрутовала и обучила ЦИА, да свргну режим Фидела Кастра
1962: Вашингтон уводи потпуни трговински ембарго острву, а Кастро подстиче велику кубанску ракетну кризу јер се сагласио да СССР може да распореди нуклеарне ракете на њиховој територији
1976: Национална скупштина Кубе изабрала га за председника
2006: Предаје узде брату Раулу због здравствених проблема, повлачи се са места председника две године касније
2016: Преминуо у 90. години