Декамерон: „Голицаве“ средњовековне приче које и данас посрамљују читаоце

Коју књигу је магазин Њујоркер описао као „вероватно најпрљавије велико дело Западног канона?“

Да ли је то можда „Уликс&qуот; Џејмса Џојса? На крају крајева, тај роман је био забрањиван због опсцености.

Или је то „Љубавник Леди Четерли&qуот;, још једно забрањивано дело или вечито проблематичан роман „Лолита&qуот;?

Ниједан од њих, чак ни близу.

А како стоје ствари с збирком кратких прича написаном у 14. веку током смираја Црне смрти?

По томе колико је изазвао саблазни, „Декамерон&qуот;, књига коју је на италијанском написао Ђовани Бокачо педесетих година 14. века, оставља ривале далеко иза на тој листи.

Чак је оставио траг и на сам италијански језик, где се придев „боццаццесцо“ (могли бисмо рећи „Бокачореска“) користи за опис нечега што је сладострасно и развратно.

Бокачо је у збирци новела обрадио тему сексуалности на начин који и данас поједине читаоце посрамљује.

Недавно се на Нетфликсу појавила серија инспирисана овим делом.

• Проблематично наслеђе Лолитине приче, 60 година касније, или како се родило чудовиште
• Кокете, девојачки покрет који изазива бурне дебате
• Секретарица: Како је ова настрана садо-мазо романса постала филмска знаменитост

О скаредности ће ускоро бити речи, али Декамерон има далеко више тога да понуди од „прљавих“ прича.

„... Наумио сам као помоћ и прибежиште онима које љубе, јер је другима довољна воља, вретено и мотовило, исприповедити сто новела, прича, парабола или приповести.

„Назовите их како вам драго, што их је у десет дана исприповедила, као што ће се очито видети, честита дружба седам младих госпа и три младића у тужним данима помора од куге...“, део је Бокачовог увода.

Иако се готово и не помиње у првом поглављу, куга је покретач Декамерона будући да код читаоца изазива чудновату језу.

Уводни редови описују до најситнијег детаља стравичну слику Фиренце коју разара та пошаст.

Тела труну по улицама, општи разврат узима маха пошто је друштвени поредак окренут наглавачке.

Брижљиво сачињени прописи који су регулисали раздвајање мушкараца и жена престали су да важе пошто су домаћинства била разорена.

На улици није било службених лица која би одржавала ред, па су насилне банде харале градом отимајући и правећи метеж.

У оближњим селима, шумске животиње би насртале на остављене пољопривредне приносе.

Због чега „Декамерон&qуот; привлачи нове генерације?

Управо сцене те изненадне анархије видимо на почетку Нетфликсове серије Декамерон.

Мислећи на последњу пандемију кроз коју је човечанство прошло, ауторка Кејтлин Џордан каже да ју је занимало да испита како „у време кризе међа која раздваја оне које имају и оне који немају поприма огромне размере“.

Али у хаосу Бокачове Фиренце, са слабљењем правила и хијерархије, Џордан такође испитује потенцијал нове равнотеже, у оквиру које слуге добијају улогу господара док је вишој класи наметнуто поробљавање.

Поставка серије је у потпуности преузета из Бокачовог дела.

Десеторо младих племкиња и племића беже од ужаса који је задесио Фиренцу и период током којег пандемија достиже врхунац, проводе на селу ван града.

Реч је о раскошном секси, али у извесној мери и језивом свету, због егзистенцијалног ужаса који се одиграва изван зидова.

Међутим, серија изоставља срж новеле.

Бокачо у уводу недвосмилено наглашава: дело је сачињено од 100 кратких прича које обједињује оквирна новела о младим аристократама који проводе време у доколици.

Свакога дана када је сунце у зениту, они се окупљају у хладу како би једни другима причали приче и сваког дана други члан дружине преузима улогу краља или краљице, односно предводнице/предводника забаве.

Он или она може уколико јој/му се тако прохте, да наметне главну тему прича: бурно пропала веза, жене које варају мужеве, или обрнуто.

Један од разлога због ког нас Бокачово дело привлачи су различити слојеви које оставља у игри.

Ликови пред читаоцем причају, засмејавају једни друге, постиђују слушаоце, изазивају негодовање или нову причу као одговор на оно што су чули.

Ако вас све ово наведе да помислите на Чосерове „Кантерберијске приче&qуот; - на правом сте путу.

Чосер је несумњиво читао „Декамерон&qуот;, чак је и упознао Бокача током боравка у Италији.

Штавише, Чосерови јунаци причају неколико новела којих има у Бокачовом делу.

„Ривова прича“ има исти заплет о успешном „привођењу“ који један од Бокачових младих племића користи деветог дана.

Шекспир је искористио причу о сексуалној замени идентитета - овога пута, жена обмањује мушкарца у затамњеној соби - као фабулу у комаду „Све је добро што се добро сврши&qуот;.

Пожуда 'једнаких-шанси'

Модерног читаоца би могло изненадити колико мало је Бокачо суздржан кад је реч о женској сексуалности.

У његовом делу пожуда једнако обузима мушкарце и жене.

Шестог дана, поподневно опуштање дружине прекинула је ужасна бука из кухиње.

Слуге Личиска и Тиндаро започели су жустру свађу око тога да ли жене на свадбени олтар стају као девице.

Тандарова страна приче не долази до нас, док с друге стране чујемо доста тога од Личиске.

„Не постоји ниједна жена у мом крају која је била невина кад се удавала“, урла она, „а што се тиче оних које су већ удате...“, наставља.

Младе аристократкиње је Личискина незауздана прича нагнала на неконтролисани смех.

Када је Елиса, краљица дана дружине, успела да дође до речи током размене оштрих речи, лукаво је пребацила врућу тему џентлменима у групи да пресуде - ко је у праву?

Без размишљања, мушкарци су подржали Личиску.

„Ето, зар ти нисам рекла?“, тврди Елиса.

Додуше, у делу нема лика који озбиљније сумња у снагу женске сексуалности.

У причи коју трећег дана говори мушкарац, згодни млади сељак по имену Масето се пријављује за посао баштована у једном самостану у нади да ће му то омогућити да спава са једном од калуђерица.

Како би добио посао, Масето се претвара да је глувонем, уверен да се нико неће пожалити на његово присуство, јер ће сви веровати да он не може да наведе ниједну девојку да спавају заједно.

Насупрот томе, он схвата да му се, управо због наводне немогућности да говори, набацују све сестре, па чак и опатица, све док на крају не осети крајњу изнуреност.

Приморан да се разоткрије, он се одлучује да исприча опатици шта се заправо дешава, пожаливши се да није довољно издржљив да задовољи све апетите свештеница.

Прича има срећан крај: опатица промовише Масета и успоставља списак дежурстава како би младић могао да настави да задовољава потребе те институције и у старијој доби.

Ако сте очекивали поуку, Бокачо није црква у којој треба да се молите.

Наравно, опатице нису једине које не могу да се одупру нагонима.

Пре краја трећег дана, једна од дама из групе одговара другом причом, овога пута о опату који је био „беспрекорно чист у сваком погледу, осим кад је реч о женама“.

Какав изузетак!

Разуздани опат се лудо заљубио у локалну лепотицу, али нажалост, њен љубоморни муж Ферондо мотри сваки њен покрет.

Уз помоћ калуђера, опат је омамио Феронда и пренео га у манастирску ћелију.

Када се пробудио, калуђери су му испричали да је умро и отишао у чистилиште као казну због љубоморе.

Већи део године су га држали у ћелији, млатили и грдили, док је његова жена, претварајући се да је у жалости, уживала у тајном дружењу са опатом.

Најзад, калуђери су рекли Феронду да може да се врати у свет живих ако промени понашање.

Након просветљења и покајања, вратили су га, поново омамљеног, у село, где је остатак живота провео као најузорнији муж.

Његова жена никада више није погледала другог мушкарца.

У „Декамерону&qуот; срећемо похотне калуђере и промискуитетне калуђерице и читаоцу је одмах јасно да Бокачо нема много поштовања према религиозним ауторитетима.

То није промакло представницима католичке цркве.

Када је Ватикан први пут објавио листу забрањених књига 1559. године, „Декамерон&qуот; се нашао у том документу.

Међутим, читаоци се нису много обазирали на то.

Управо супротно, јавно противљење због покушаја забране дела изнедрила је компромис.

Појавила се цензурисана верзија, са сценама секса, с тим што су припадници цркве приказани као обични људи.

Срећом, та промена није потрајала - модерни преводи прате Бокачов оригинал, однсоно његову непредвидивост.

Када је букнула епидемија ковида 2020. године, Бокачов заводљиви текст о куги је поново постао актуелан.

Књига је брзо била разграбљена - као да су сви читали Декамерон.

Нова Нетфликсова серија стиже на врхунцу тог таласа популарности, али није први покушај филмске адаптације Бокачовог класика.

Пазолини је у верзији из 1971. из дела преузео само отворено коришћење порнографије, док други нису ишли толико далеко.

Али свакако најбољи начин да искусите набујалу енергију „Декамерона&qуот; јесте читање оригиналног текста.

Готово седам векова пошто су написане, ове простодушне, „бокачорескне“ приче и даље пружају читаоцу задовољство, утеху и помало изненађења.

• Зашто нас уврнути еротски трилер Судар узбуђује и после 25 година
• Љубавни троугао на филму - Жил и Џим је и данас табу
• Хоће ли римејк еротског филма „Емануела” постићи успех оригинала
• Зашто Холивуд избегава секс
• Координатори интимности у Србији: Како безбедно снимити сцене секса

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.08.2024)