„Društveni komentar na stvarna dešavanja“: Kako su „Goli u sedlu“ izvršili revoluciju u Holivudu

Sedamnaestog oktobra 1969. godine, Goli u sedlu (Easy Rider) eksplodirali su na filmskim platnima kroz psihodeličnu izmaglicu.

Ispunjen rok muzikom, slobodnom ljubavi i uzimanjem droga, ovaj niskobudžetni, improvizatorski „film na putu“ živopisno je dočarao duh kontrakulture kasnih šezdesetih, kao i uzavrelu tenziju u američkom društvu.

Film govori o dvojici motociklista slobodnog duha, brkatom hipiku Biliju, kog igra režiser filma Denis Hoper, i u kožu obučenom Vajatu, kog igra producent filma Piter Fonda.

Goli u sedlu počinje tako što Bili i Vajat krijumčare kokain iz Meksika da bi ga prodali dileru u Los Anđelesu, koga igra slavni muzički producent Fil Spektor (čija tumačenje deluje još zlokobnije u svetlu njegove presude za ubistvo iz 2009. godine).

Njih dvojica, sada puni love, potom odlučuju da se voze po SAD do Nju Orleansa u vreme festivala Mardi Gra.

I dok polaze u ovu odiseju kroz nepregledne američke predele na zvuke „Born to Be Wild“ Steppenwolfa, sreću se sa likovima koji otelotvoruju neke od konfliktnih stavova dominantnih u SAD toga vremena, od advokata za građanska prava alkoholičara (kog igra Džek Nikolson) do korumpiranog šerifa, od hipi zajednica do provincijskih šovinista.

Filmadžije slikaju sliku o zemlji u previranju.

Slogan na plakatima je bio: „Čovek je pošao u potragu za Amerikom. I nigde nije mogao da je nađe…“

Mese dana pre premijere Golih u sedlu 1969. godine, Hoper je seo sa novinarem BBC-ja Filipom Dženkinsom za emisiju Line Up.

U odeći sličnoj onoj njegovog lika Bilija, Hoper je dao intrigantan, haotičan i povremeno zbunjujući intervju, baš kao što je i kultni film kog je upravo snimio.

Objasnio je za BBC da je želeo „praktično da snimi film o tome šta se dešavalo u Americi u tom trenutku“.

• Karl Malden - diskretni holivudski heroj srpskog porekla
• Elizabet Tejlor, jahte, avioni, glamur, piće i uloga Tita u Sutjesci: Pet detalja iz života Ričarda Bartona
• „Kum" progovara: Marlon Brando o sebi

Šezdesete su bile buran period za SAD, dok je zemlja prolazila kroz turbulentne i značajne kulturološke promene.

U ovoj deceniji su se već dogodili inicijativa pokreta za građanska prava za ravnopravnost, sve veći antiratni protesti kako je Vijetnamski rat eskalirao i niz šokantnih atentata na političke ličnosti kao što su Džon F. Kenedi i Martin Luter King Mlađi.

Izgledalo je da se generacijski jaz samo širi.

Mnogi „bejbi bumeri“ prihvatili su novu muziku i kulturu, eksperimentišući sa drogama i seksom, i često izravno odbijali tradicionalnije vrednosti i materijalizam roditelja.

Hoper je smatrao da nema ničega u bioskopima što se direktno obraća ovim mladim ljudima.

Nije bilo ničega što bi prikazivalo njihova nadanja i strahove, kako su želeli da žive i kako su te težnje otvorile podele u američkom društvu.

On je za BBC rekao 1969. godine da nije gledao mnogo filmova „koji su imali društveni komentar na ono što se stvarno dešava“.

„Jeste, studiji snimaju filmove o američkom Građanskom ratu, snimaju ih o ropstvu, ili ih snimaju o Korejskom ratu, ali, mislim da ih ne snimaju i o nečemu što se stvarno dešava u tom trenutku. Vrlo malo ljudi se odvaži da snima film o tome, posebno u Holivudu.“

Megaloman

Goli u sedlu nije bio neortodoksan samo po izboru teme, već i po divlje haotičnom stilu snimanja.

Sa ograničenim budžetom od svega 400.000 dolara dobijenih od Kolumbija pikčersa – što je značilo da je Fonda povremeno morao da plaća ekipu iz vlastitog džepa – produkcija je usvojila pristup „uradi sam“.

Ključna za način pripovedanja filma bila je ideja puta kao simbola slobode i mogućnosti, tako da je Hoper želeo da snima Bilija i Vajata dok se voze naizgled beskrajnim auto-putem.

Ova vrsta snimanja obično se radila angažovanjem kamiona sa kamerom i radiom.

Umesto toga, filmadžije su kupile ševi impalu kabriolet iz 1968. godine, sa ciljem da prodaju auto na kraju snimanja da bi povratili deo novca.

Direktor fotografije Laslo Kovač potom je postavio kameru pozadi na šper-ploču i džakove sa peskom, i sedeo na zadnjem sedištu snimajući Fondu i Hopera kako se voze na njihovim harli dejvidsonima na otvorenom putu, dajući im znakove rukom kako bi im preneo šta tačno treba da rade.

Produkcija je takođe uštedela novac snimajući na stvarnim lokacijama, umesto da grade skupe studijske setove i snimajući scene na prirodnom svetlu uz pomoć ručnih kamera, što je podarilo Golima u sedlu atmosferu nefiltrirane autentičnosti.

Ali daleko od toga da je snimanje filma prošlo glatko, pogotovo zato što je Hoper bio krajnje nestabilna ličnost.

On je za BBC priznao 1969. godine da se našao na crnoj listi Holivuda zbog sklonosti da se posvađa sa režiserima.

„Slušao sam šta mi se kaže kad sam poštovao čoveka“, rekao je on.

„Ako nisam poštovao čoveka, a najčešće nisam, onda nisam slušao šta mi se kaže.“

Sada je, po prvi put, i on sam bio režiser, i na kraju je morao da se bori za kontrolu nad svakim aspektom filmskog procesa.

U jednom trenutku je ušao u fizički okršaj sa kamermanom koji nije želeo da preda snimke koje je napravio.

To nije bilo jedino „ostrašćeno neslaganje“ koje je režiser imao na snimanju.

Glumac Rip Torn prvobitno je bio angažovan da igra Nikolsonovu ulogu, ali je napustio snimanje nekoliko nedelja posle početka snimanja nakon svađe sa Hoperom.

Glumac je uspešno tužio Hopera 1994. godine za klevetu kad je režiser tvrdio da je Torn potegao nož na njega tokom te tuče – rekavši da je, zapravo, istina bila sasvim obrnuta.

U intervjuu za Dženkinsa, režiser jeste priznao da je „teško raditi sa njim“.

Fonda je to formulisao mnogo otvorenije kad je govorio za BBC-jevog Vila Gompeca 2014. godine: „Hoper vam je bio pomalo megaloman.“

Ali Hoper je svoj zanat shvatao ozbiljno i ostao je veran vlastitoj viziji.

On je za BBC rekao da su ga „učili metodskoj glumi“ i da „ne treba da gaji unapred definisane ideje“ o tome kako scena treba da izgleda.

Kad je radio sa Džejmsom Dinom kao mladi glumac u Buntovniku bez razloga (1955) i Divu (1956), Din mu je rekao: „Ne glumi da pušiš cigaretu, samo je puši.“

Hoper je ozbiljno shvatio njegov savet.

Da bi podario realizam i slobodnu spontanost ovoj priči o kontrakulturi, on je – zajedno sa Fondom i Nikolsonom – uzimao izdašne količine droge i alkohola tokom snimanja filma.

Scene su snimane dokumentarnim stilom, sa – često stondiranim ili urađenim – glumcima koji su improvizovali scene i dijaloge.

Nikolson je izjavio za časopis Tajm 1970. godine da je „popušio oko 155 džointa“ tokom brojnih verzija snimanja scene u kojoj dvojica motociklista upoznaju njegovog lika Džordža sa marihuanom.

Pravi izazov za njega, ispostavilo se, bilo je setiti se, posle svih tih džointa, da odigra Džordža kao treznog na samom početku scene.

„Zapamtiti sve to stondiran, pa odigrati scenu strejt, a potom postati stondiran – bilo je to fantastično“, rekao je on.

Filmadžije su do kraja iskoristili napuštanje Hejsovog kodeksa 1968. godine.

Holivudske samonametnute smernice zabranjivale su, između ostalog, vulgarnosti, golotinju, realistično nasilje i korišćenje droga.

Kad je Kodeks bio zamenjen sistemom rejtinga MPAA, Goli u sedlu su iskoristili najviše što su mogli ovu slobodu, a njegov iskreni prikaz uzimanja droge bez osude pomogao je da postane kontroverza po objavljivanju.

Hoper je branio uzimanje droge za BBC, rekavši da bi bilo „nerealistično da ova dva mladića u Americi nisu pušili travu“, i tvrdio je da njihovo krijumčarenje kokaina nije ništa amoralnije od drugih kapitalističkih načina za zarađivanje novca.

„Verovatno svi učestvujemo u nekim kriminalnim radnjama ove ili one vrste“, rekao je on.

A važno je napomenuti da Goli u sedlu ne žele da predstave motocikliste kao heroje niti čak nužno kao dobre ljude, već samo kao odraz Amerike.

„Znate šta, ja mislim da su oni onoliko dobri koliko i njihovi lideri, zar ne? Mislim da su ljudi onoliko dobri kao i njihovi lideri“, rekao je Hoper.

Film, na momente, predstavlja duboko uznemirujući sliku o Americi u kojoj žive protagonisti.

On jasno prikazuje otvoreno neprijateljstvo i brutalno nasilje sa kojim mogu da se suoče pojedinci koji se doživljavaju kao autsajderi.

• Kakav je bio život „najlepše žene u istoriji filma"
• Dan D: Snimanje filma „Spasavanje redova Rajana" izgledalo je kao pravi rat
• O kraju sveta i apsurdu: Koliko je „Doktor Strejndžlav“ aktuelan i danas

Nova era

Ali način na koji se oblače Bili i Vajat, njihovo razočaranje u vrednosti establišmenta i njihova potraga za identitetom i smislom pogodilo je žicu mnogih mladih Amerikanaca.

Isto kao i saundtrek Golih u sedlu nalik rokenrol džuboksu, koji je uspeo da dočara nemiran duh vremena.

Pesme Džimija Hendriksa, grupa kao što su The Byrds, The Band i druge su isprva bili samo muzika koju su voleli filmski autori.

Trebalo je samo da popune mesto dok Crosby, Stills, Nash & Young rade na pravoj filmskoj muzici.

Ali Goli u sedlu su na kraju montirani na te pesme, što znači da je ogroman deo budžeta filma morao na kraju da se potroši na dozvole za njihovo korišćenje.

Uprkos tome što su isprva bili prikazani u samo jednom njujorškom bioskopu, američka omladina se brzo prepoznala u Golima u sedlu, koji su zbog toga brzo postali kritički i komercijalni hit.

Hoper je osvojio nagradu za najbolji debitantski film na Kanskom filmskom festivalu 1969. godine, a Nikolson i scenario za Gole u sedlu bili su nominovani za Oskara.

Film je zaradio više od 60 miliona dolara u svetu.

Holivud je bio zatečen iznenadnom popularnošću filma snimljenog uz pomoć štapa i kanapa izvan studijskog sistema.

Uspeh Golih u sedlu na blagajnama pomogao je da se pokrene era u kojoj su studiji davali mladim režiserima, kao što su Martin Skorsezi, Frensis Ford Kopola i Stiven Spilberg, mnogo više kreativne kontrole i slobode da eksperimentišu.

Ovi režiseri će kasnije definisati američku kinematografiju sedamdesetih.

Sam Hoper je delovao zbunjeno ovom novootkrivenom prihvaćenošću u Holivudu koji ga je prethodno zdušno odbacivao.

„To je kao da ste na elastičnoj gumici. Otrčite toliko daleko da vas vrate pravo u sredinu i odjednom ste u središtu okruženi establišmentom“, rekao je on.

Ali je ipak ostao ciničan prema vlastitom statusu.

„Tapšu vas po leđima, vole vas i privijaju vas uz grudi. Sve dok im više niste potrebni, a onda vas ponovo odbace.“

• Supermen: Dan kada smo poverovali da čovek može da leti
• Zašto je policijska serija „Odeljenje za ubistva“ bila revolucionarna
• Frensis Ford Kopola: „Kum je bio oštro upozorenje za SAD“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 12.29.2024)