„Друштвени коментар на стварна дешавања“: Како су „Голи у седлу“ извршили револуцију у Холивуду

Седамнаестог октобра 1969. године, Голи у седлу (Еаси Ридер) експлодирали су на филмским платнима кроз психоделичну измаглицу.

Испуњен рок музиком, слободном љубави и узимањем дрога, овај нискобуџетни, импровизаторски „филм на путу“ живописно је дочарао дух контракултуре касних шездесетих, као и узаврелу тензију у америчком друштву.

Филм говори о двојици мотоциклиста слободног духа, бркатом хипику Билију, ког игра режисер филма Денис Хопер, и у кожу обученом Вајату, ког игра продуцент филма Питер Фонда.

Голи у седлу почиње тако што Били и Вајат кријумчаре кокаин из Мексика да би га продали дилеру у Лос Анђелесу, кога игра славни музички продуцент Фил Спектор (чија тумачење делује још злокобније у светлу његове пресуде за убиство из 2009. године).

Њих двојица, сада пуни лове, потом одлучују да се возе по САД до Њу Орлеанса у време фестивала Марди Гра.

И док полазе у ову одисеју кроз непрегледне америчке пределе на звуке „Борн то Бе Вилд“ Степпенволфа, срећу се са ликовима који отелотворују неке од конфликтних ставова доминантних у САД тога времена, од адвоката за грађанска права алкохоличара (ког игра Џек Николсон) до корумпираног шерифа, од хипи заједница до провинцијских шовиниста.

Филмаџије сликају слику о земљи у превирању.

Слоган на плакатима је био: „Човек је пошао у потрагу за Америком. И нигде није могао да је нађе…“

Месе дана пре премијере Голих у седлу 1969. године, Хопер је сео са новинарем ББЦ-ја Филипом Џенкинсом за емисију Лине Уп.

У одећи сличној оној његовог лика Билија, Хопер је дао интригантан, хаотичан и повремено збуњујући интервју, баш као што је и култни филм ког је управо снимио.

Објаснио је за ББЦ да је желео „практично да сними филм о томе шта се дешавало у Америци у том тренутку“.

• Карл Малден - дискретни холивудски херој српског порекла
• Елизабет Тејлор, јахте, авиони, гламур, пиће и улога Тита у Сутјесци: Пет детаља из живота Ричарда Бартона
• „Кум&qуот; проговара: Марлон Брандо о себи

Шездесете су биле буран период за САД, док је земља пролазила кроз турбулентне и значајне културолошке промене.

У овој деценији су се већ догодили иницијатива покрета за грађанска права за равноправност, све већи антиратни протести како је Вијетнамски рат ескалирао и низ шокантних атентата на политичке личности као што су Џон Ф. Кенеди и Мартин Лутер Кинг Млађи.

Изгледало је да се генерацијски јаз само шири.

Многи „бејби бумери“ прихватили су нову музику и културу, експериментишући са дрогама и сексом, и често изравно одбијали традиционалније вредности и материјализам родитеља.

Хопер је сматрао да нема ничега у биоскопима што се директно обраћа овим младим људима.

Није било ничега што би приказивало њихова надања и страхове, како су желели да живе и како су те тежње отвориле поделе у америчком друштву.

Он је за ББЦ рекао 1969. године да није гледао много филмова „који су имали друштвени коментар на оно што се стварно дешава“.

„Јесте, студији снимају филмове о америчком Грађанском рату, снимају их о ропству, или их снимају о Корејском рату, али, мислим да их не снимају и о нечему што се стварно дешава у том тренутку. Врло мало људи се одважи да снима филм о томе, посебно у Холивуду.“

Мегаломан

Голи у седлу није био неортодоксан само по избору теме, већ и по дивље хаотичном стилу снимања.

Са ограниченим буџетом од свега 400.000 долара добијених од Колумбија пикчерса – што је значило да је Фонда повремено морао да плаћа екипу из властитог џепа – продукција је усвојила приступ „уради сам“.

Кључна за начин приповедања филма била је идеја пута као симбола слободе и могућности, тако да је Хопер желео да снима Билија и Вајата док се возе наизглед бескрајним ауто-путем.

Ова врста снимања обично се радила ангажовањем камиона са камером и радиом.

Уместо тога, филмаџије су купиле шеви импалу кабриолет из 1968. године, са циљем да продају ауто на крају снимања да би повратили део новца.

Директор фотографије Ласло Ковач потом је поставио камеру позади на шпер-плочу и џакове са песком, и седео на задњем седишту снимајући Фонду и Хопера како се возе на њиховим харли дејвидсонима на отвореном путу, дајући им знакове руком како би им пренео шта тачно треба да раде.

Продукција је такође уштедела новац снимајући на стварним локацијама, уместо да граде скупе студијске сетове и снимајући сцене на природном светлу уз помоћ ручних камера, што је подарило Голима у седлу атмосферу нефилтриране аутентичности.

Али далеко од тога да је снимање филма прошло глатко, поготово зато што је Хопер био крајње нестабилна личност.

Он је за ББЦ признао 1969. године да се нашао на црној листи Холивуда због склоности да се посвађа са режисерима.

„Слушао сам шта ми се каже кад сам поштовао човека“, рекао је он.

„Ако нисам поштовао човека, а најчешће нисам, онда нисам слушао шта ми се каже.“

Сада је, по први пут, и он сам био режисер, и на крају је морао да се бори за контролу над сваким аспектом филмског процеса.

У једном тренутку је ушао у физички окршај са камерманом који није желео да преда снимке које је направио.

То није било једино „острашћено неслагање“ које је режисер имао на снимању.

Глумац Рип Торн првобитно је био ангажован да игра Николсонову улогу, али је напустио снимање неколико недеља после почетка снимања након свађе са Хопером.

Глумац је успешно тужио Хопера 1994. године за клевету кад је режисер тврдио да је Торн потегао нож на њега током те туче – рекавши да је, заправо, истина била сасвим обрнута.

У интервјуу за Џенкинса, режисер јесте признао да је „тешко радити са њим“.

Фонда је то формулисао много отвореније кад је говорио за ББЦ-јевог Вила Гомпеца 2014. године: „Хопер вам је био помало мегаломан.“

Али Хопер је свој занат схватао озбиљно и остао је веран властитој визији.

Он је за ББЦ рекао да су га „учили методској глуми“ и да „не треба да гаји унапред дефинисане идеје“ о томе како сцена треба да изгледа.

Кад је радио са Џејмсом Дином као млади глумац у Бунтовнику без разлога (1955) и Диву (1956), Дин му је рекао: „Не глуми да пушиш цигарету, само је пуши.“

Хопер је озбиљно схватио његов савет.

Да би подарио реализам и слободну спонтаност овој причи о контракултури, он је – заједно са Фондом и Николсоном – узимао издашне количине дроге и алкохола током снимања филма.

Сцене су снимане документарним стилом, са – често стондираним или урађеним – глумцима који су импровизовали сцене и дијалоге.

Николсон је изјавио за часопис Тајм 1970. године да је „попушио око 155 џоинта“ током бројних верзија снимања сцене у којој двојица мотоциклиста упознају његовог лика Џорџа са марихуаном.

Прави изазов за њега, испоставило се, било је сетити се, после свих тих џоинта, да одигра Џорџа као трезног на самом почетку сцене.

„Запамтити све то стондиран, па одиграти сцену стрејт, а потом постати стондиран – било је то фантастично“, рекао је он.

Филмаџије су до краја искористили напуштање Хејсовог кодекса 1968. године.

Холивудске самонаметнуте смернице забрањивале су, између осталог, вулгарности, голотињу, реалистично насиље и коришћење дрога.

Кад је Кодекс био замењен системом рејтинга МПАА, Голи у седлу су искористили највише што су могли ову слободу, а његов искрени приказ узимања дроге без осуде помогао је да постане контроверза по објављивању.

Хопер је бранио узимање дроге за ББЦ, рекавши да би било „нереалистично да ова два младића у Америци нису пушили траву“, и тврдио је да њихово кријумчарење кокаина није ништа аморалније од других капиталистичких начина за зарађивање новца.

„Вероватно сви учествујемо у неким криминалним радњама ове или оне врсте“, рекао је он.

А важно је напоменути да Голи у седлу не желе да представе мотоциклисте као хероје нити чак нужно као добре људе, већ само као одраз Америке.

„Знате шта, ја мислим да су они онолико добри колико и њихови лидери, зар не? Мислим да су људи онолико добри као и њихови лидери“, рекао је Хопер.

Филм, на моменте, представља дубоко узнемирујући слику о Америци у којој живе протагонисти.

Он јасно приказује отворено непријатељство и брутално насиље са којим могу да се суоче појединци који се доживљавају као аутсајдери.

• Какав је био живот „најлепше жене у историји филма&qуот;
• Дан Д: Снимање филма „Спасавање редова Рајана&qуот; изгледало је као прави рат
• О крају света и апсурду: Колико је „Доктор Стрејнџлав“ актуелан и данас

Нова ера

Али начин на који се облаче Били и Вајат, њихово разочарање у вредности естаблишмента и њихова потрага за идентитетом и смислом погодило је жицу многих младих Американаца.

Исто као и саундтрек Голих у седлу налик рокенрол џубоксу, који је успео да дочара немиран дух времена.

Песме Џимија Хендрикса, група као што су Тхе Бирдс, Тхе Банд и друге су испрва били само музика коју су волели филмски аутори.

Требало је само да попуне место док Цросби, Стиллс, Насх &амп; Иоунг раде на правој филмској музици.

Али Голи у седлу су на крају монтирани на те песме, што значи да је огроман део буџета филма морао на крају да се потроши на дозволе за њихово коришћење.

Упркос томе што су испрва били приказани у само једном њујоршком биоскопу, америчка омладина се брзо препознала у Голима у седлу, који су због тога брзо постали критички и комерцијални хит.

Хопер је освојио награду за најбољи дебитантски филм на Канском филмском фестивалу 1969. године, а Николсон и сценарио за Голе у седлу били су номиновани за Оскара.

Филм је зарадио више од 60 милиона долара у свету.

Холивуд је био затечен изненадном популарношћу филма снимљеног уз помоћ штапа и канапа изван студијског система.

Успех Голих у седлу на благајнама помогао је да се покрене ера у којој су студији давали младим режисерима, као што су Мартин Скорсези, Френсис Форд Копола и Стивен Спилберг, много више креативне контроле и слободе да експериментишу.

Ови режисери ће касније дефинисати америчку кинематографију седамдесетих.

Сам Хопер је деловао збуњено овом новооткривеном прихваћеношћу у Холивуду који га је претходно здушно одбацивао.

„То је као да сте на еластичној гумици. Отрчите толико далеко да вас врате право у средину и одједном сте у средишту окружени естаблишментом“, рекао је он.

Али је ипак остао циничан према властитом статусу.

„Тапшу вас по леђима, воле вас и привијају вас уз груди. Све док им више нисте потребни, а онда вас поново одбаце.“

• Супермен: Дан када смо поверовали да човек може да лети
• Зашто је полицијска серија „Одељење за убиства“ била револуционарна
• Френсис Форд Копола: „Кум је био оштро упозорење за САД“

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.29.2024)