Једите кору: Зашто је могуће да бацате најбољи део вашег воћа

Било би необично да беспотребно бацате једну трећину јестивог дела банане сваки пут кад узмете да је једете.

Али управо то ради већина нас кад баци кору, која чини око трећине просечне тежине читавог воћа.

Кора банане, као и многих других воћа и поврћа, не само да је јестива већ садржи корисне хранљиве материје.

Што се тиче наранџе, око 20 одсто овог воћа је кора – 2018. године, бачено је око 15,1 милиона тона коре од наранџе, према једној студији (то је скоро 80.000 плавих китова или 2,500 џинвоских секвоја).

Код кивија, између 9 и 13 одсто воћа је кора.

Нар има малтене једнако коре колико и семенки.

Гледано у читавом свету, бачена је или изгубљена око трећина хране, што износи око 1,3 милијарди тона годишње.

На губитак хране и отпад одлази осам одсто светских емисија гасова ефекта стаклене баште (више од трећине доприноса авијације).

Органска материја која труне на депонијама такође испушта огромне количине метана, снажног гаса 80 пута јачег од угљен диоксида (ЦО2) током 20-годишњег временског периода.

• Замрзнуте, свеже или конзервиране намирнице: Које су најхранљивије
• Мушмуле, заборављено средњовековно воће непристојног имена
• Контрола хране у Србији: Одакле пестициди у тањиру

Компостирање отпада од хране уместо његово слање на депонију може да помогне да се смањи количина метана испуштеног у атмосферу.

Али велики део онога што доживљавамо као отпад заправо је савршено јестив.

У оквиру прехрамбене индустрије, све је веће интересовање за боље искоришћавање и хранљивих састојака, и енергије у кори која се обично баца.

Али постоје начини да се то уради и код куће.

Вероватно један од најлакших начина да се искористи кора су рецепти који траже све делове воћа, не само његовог меса – као што су колач од банане и њене коре.

Ево још пет опција за припремање хране од остатака који се пречесто бацају.

Кора од наранџе

После божићних празника, имала сам огромну зделу преосталих наранџи, па сам помислила да први пут у животу направим мармеладу.

Мармелада је незаобилазни састојак доручка у мојој кући – увек започињем дан јаким енглеским чајем за доручак и парчетом тоста премазаног путером и овим намазом од наранџе.

Пронашла сам рецепт на ББЦ Гоод Фоод за „енглески класик који је прославио меда Падингтон&qуот;, а који је звучао лепо и једноставно.

Постојала су само три састојка: севиљске наранџе (1,3 килограма), сок од два лимуна и искрено шокантна количина кристал шећера (2,3 кг).

Брзо сам схватила да прављење мармеладе није ни посебно брзо а ни једноставно.

Било ми је потребно три сата да направим две тегле и захтевало је поприлично много корака, у шта је спадало два сата крчкања наранџи, провлачење пулпе кроз сито да би испустила пектин (природни скроб који помаже при згушњавању мармеладе).

Потом сам додала шећер и исецкану кору, и кувала ову мешавину од наранџе 20 минута.

То очигледно није било довољно дуго, јер иако је моја мармелада изгледала добро и имала добар укус (није била ни преслатка ни сувише горка), остала је веома течна – што значи да баш и није била идеална за размазивање по мом тосту.

Али открила сам нову симпатичну опцију за доручак: мармаладу са грчким јогуртом.

Остало ми је још пар наранџи па сам одлучила да направим кандирану кору од наранџе, тако што сам исецкала кору и крчала је у кипућој води 10 минута.

Морате да поновите овај процес три пута и исперете кору хладном водом сваки пут да бисте уклонили горак укус, пре него што додате шећер и воду.

Кандирана кора од наранџи је била изврсна – савршена слатка посластица.

Такође, остао ми је укусан сируп од наранџе који сам користила као додатак пићима.

Задовољна сам што сам успела да претворим ту зделу наранџи у четири укусна прехрамбена артикла: мармеладу, кандирану кору, чашу сока и сируп од наранџе.

Додатни бонус био је да ми је кухиња мирисала невероватно – испуњена изврсном аромом наранџи.

Кора од ананаса

Кад једете ананас, увек се осећате као да бацате превише тога.

Чини се да има више отпадака од сржи, коре и врха него што има конкретног воћа.

Овај пут сам одлучила да искористим ту кору.

Тепаш је историјско мексичко ферментисано пиће које датира још од пред-хиспано времена.

Оно не само да искористи сав тај отпад, већ је и извор пробиотика.

Рецепт је забаван – и лак – за прављење, али обратите пажњу ако избегавате да пијете алкохол, зато што процес ферментације значи да је присутна извесна количина алкохола (мада обично мање од један одсто, у зависности од времена ферментације – што дуже ферментирате пиће, већа је количина алкохола).

Користила сам теглу од 3,8 литара, велику еластичну гумицу, и комад муслина или газе која је довољна да покрије отвор на тегли.

Прво сам опрала, ољуштила и издубила један ананас (органско воће смањује ризик од остатака пестицида на кори).

Потом сам у воду умешала смеђи шећер или пилонсило (традиционални нерафинисану шећерну трску из Мексика) у тигању и на спорој ватри га загревала док се сав шећер није отопио.

Потом сам оставила да се мало охлади, и додала језгро и кору ананаса у теглу, а потом долила мешавину воде и шећера док је још била топла.

Затим то покријете муслином, газом, кухињском крпом и папиром за печење – практично вам треба нешто што ће држати муве подаље од вашег дела, а дозволити ваздуху да уђе.

Потом сам оставила мешавину да ферментира.

Препоручено ми је да оставим тепаш на температури између 21 и 25 степени Целзијусових и да га стално проверавам – после 24-36 сати требало би да имате белу пену на врху што значи да ферментира.

Што га дуже оставите – биће му јачи укус.

Чим је био спреман, оцедила сам течност и оставила га у фрижидеру да би пиће било освежавајуће.

Савет: можете да додате ђумбир, лимету и друго воће за додатни, богатији укус.

(Али ако додајете киселину, као што су лимун или лимета, не чините то све док мешавина није спремна, јер то успорава процес ферментације.)

Кора од ђумбира

Ђумбирова кора се, такође, често баца као прехрамбени отпадак.

Али кора је та која ђумбиру даје толико много његових корисних квалитета: кора садржи биохемијска једињења која имају фитохемијска својства а у која спадају антиоксидански, антимикропски и антиканцерни ефекти.

Кора од ђумбира је богат извор влакнима и витаминима, међу њима витамином Ц, калцијумом, гвожђем и другим.

Дакле, ако нећете да бацате кору, како да је искористите?

Можете просто да користите ђумбир нормално, са све кором (штавише, врло мало рецепата конкретно говори да треба да ољуштите ђумбир), или можете да искористите кору у неким другим рецептима.

Убаците је у супу да бисте обогатили укус (али је уклоните пре блендирања или сервирања).

Скувајте је у води да бисте направили чорбу од ђумбира, која може да се држи у фрижидеру и дода смутијима, соковима, коктелима, минералној води или користи за кување цвекле на пари да би јој био јачи укус.

Или за богатији укус, испеците кору на тихој ватри у рерни и издробите је у прах (или уз помоћ блендера са малим додатком за млевење или у млину за кафу).

Прах можете да искористите да скувате укусан чај од ђумбира – поведите рачуна само да га процедите кад се скува.

Прах може такође да се искористи као зачин у кувању или печењу колача.

Савет: употребите кафену кашичицу за љуштење ђумбира уместо љуштилице.

Кора од мускатне тикве

Многи од рецепата захтевају да се зимске тикве као што је мускатна ољуште пре употребе, али кора од тикви је савршено јестива, баш као и њене семенке.

Оба су добар извор влакана као и витамина и других биоактивних једињења.

Обично оставим кожу на мускатној тикв, али бацам семење, јер ми делује сувише напорно да их очистим.

Желела сам, међутим, да испробам нешто сасвим ново, тако да сам одлучила да му испечем кору и семенке да бих направила мало, надала сам се, хрскавог чипса из кућне радиности.

Кренула сам да то радим једне вечери док сам кувала вечеру, користећи мускатну тикву са одељења за поврће моје локалне продавнице.

Опрала сам је темељно и потом осушила, а затим одсекла врх и дно.

Затим сам уз помоћ љуштилице за поврће и ножа одстранила онолико танке делове коре колико сам успела (углавном уз помоћ ножа, јер љуштилица за поврће није заправо радила посао), за шта ми је требало десетак минута.

Завршила сам са мешавином различитих комада који су изгледали савршено за чипс величине залогаја.

Потом сам отворила тикву по дужини и ископала семенке из средине и гњецаву и влакнасту пулпу око ње.

Убацила сам и њих и кору у одвојене претинце у фрижидеру преко ноћи и искористила ољуштену тикву да направим кари од тикве и панира.

Наредног дана, док сам кувала кафу и осетила глад, одвојила сам семење од пулпе.

Плашила сам се овог дела, али заправо су се одвојиле веома лако.

Темељно сам опрала семење, а потом га умотала у чисту кухињску крпу да се осуши.

Потом сам поновила овај последњи корак након што је мој партнер узео крпу да осуши руке и разбацао семење свуд по кухињском поду...

Умешала сам семење и кору од тикве заједно у зделу са мало соли, паприке, димљене паприке, кумина и чили семења, а потом умешала и неколико капи маслиновог уља.

Све сам то скувала уз помоћ опције печења на мом ер-фрајеру на 170 степени Целзијусових да бих избегла да их препечем и често их проверавала.

Након око 20 минута, изгледало је лепо и хрскаво.

И даље сам била помало сумњичава у тој фази – али били су изврсни.

Мањи комади су се показали најбољим јер су били изузетно хрскави а семење је имало фантастичан укус.

Свидело ми се што могу да бирам који зачин ћу ставитина њих, али мислим да је могућност да искористим лепо маслиново уље било оно што га је изнело километрима изнад куповног чипса.

Они би такође били фантастичан гарнирунг за супу.

Свеукупно гледано, међутим, јесте деловало као много малтретирања за не тако много хране.

Следећи пут бих повела рачуна да одвојим и оперем семење унапред, и такође бих их проверавала мање сад кад знам колико им дуго треба да се спреме, што би од овог направило лакшу грицкалицу за спремање.

Било је корисно користити ер.фрајер, јер би укључивање читаве рерне за ову количину хране деловало као разбацивање енергије.

Заиста ми се допао коначни резултат, међутим, а био је и стварно издашан, и дефинитивно бих га користила поново за било коју прилику кад бих имала стрпљење за љуштење.

За тврђу кору, ваља запамтити да кора може да се сачува у кесици у замрзивачу заједно са другим јестивим остацима поврћа и да се искористи за сток од поврћа.

Кора од лука

Папирната кора од црног лука још је једна спољна кора о којој обично не размишљамо много пре него што је бацимо.

Виђала сам на друштвеним мрежама како људи исушују отпатке од лука и мељу их у прах, тако да сам покушала то да опонашам.

Одложила сам осушени спољни слој жуте коре од лука за „претварање у прах&qуот;.

Укратко, после неколико сати исушивања лука у рерни, а потом његовог убацивања у сецкалицу, исход је био разочаравајући.

На крају сам морала да додам со да бих оживела укус, а потом да убацим мешавину која је настала у општу мешавину зачина у којој је укус лука био пригушен.

Будући да ми је остало још мало коре од лука, све сам преокренула у потпуно другом правцу.

Попут многих других кора, лук садржи хемикалије које се зову флавоноиди, а који имају антиоксиданска и анти-инфламаторна својства.

Ови флавоноиди могу да се скувају и извуку из поврћа, произвевши јаку боју за фарбање.

Танини (иста врста молекула који дају вину сув укус) такође могу да се нађу у спољном паперјастом слоју лука, док истовремено његов горак укус одбија гладна живуљке.

Али на исти начин на који је мука извући флеке од вина, танис у луку представља ефикасну боју за тканине као што су памук и лан, које обично морају да се припреме фиксативом по имену мордант да би се осигурало да ће боја да потраје.

Прво сам опрала тканину (користила сам чисту чарапу) у топлој купки да би уклонила било какво заостало уље или прљавштину, што би могло да утиче на ефикасност боје.

Након што сам осушила тканину на ваздуху, убацила сам кору лука у велику металну шерпу са око две шоље воде (ускладите количину боје и воде у зависности од тога колико је велика тканина).

На средњој ватри сам кувала кору док није проврела и оставила је да се крчка око 15 минута, све док вода није попримила тамну боју ћилибара.

Кад је тканина углавном сува, угасите ватру и скините кору од лука кашиком за превртање хране.

Потопите тканину у врелу раствор од боје тако да буде потпуно покривена и оставите је на 30 минута до сат времена.

Без цеђења тканине, оставите је на хладном месту да се осуши.

Ако ћилибарска боја тканине није довољно јака, поновите процес потапања све док не постигнете жељену боју.

Била сам пријатно изненађена резултатом експеримента и планирам да га поновим.

Моја чарапа је испала јесење наранџасте боје, али уз употребу различитих типова лукова или морданта, тканина може да испадне од јарко жуте до пригушено зелене.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.01.2025)