Монд: У Србији одсуство јасног алтернативног политичког пројекта ограничава протестни покрет

Ако се чини да растуц́и протест у Србији покрец́е преиспитивање постојец́ег система, фрагментација српске опозиције и њена неспособност да предложи решење ограничавају домет покрета, оценио је истраживач Ивица Младеновиц́ у колумни у француском дневнику "Монд" (Ле Монде).

Од новембра 2024. године, Србију потреса талас невиђеног грађанског незадовољства. Хиљаде студената излазе на улице Београда, Новог Сада и Ниша, којима се придружује становништво тих места, а то је феномен без преседана од пада власти Слободана Милошевића 2000-их година, наводи се у колумни с насловом "У Србији одсуство јасног алтернативног политичког пројекта прети да мобилизација буде апсорбована ништавилом".

Та мобилизација продужила је деценију борбе - против изборне преваре 2017. и 2020. године, против нетранспарентног управљања пандемијом корона висуа 2021. године, док је у име еколошког отпора 2022. године, привремено осујећен пројекат компаније Рио Тинто о експлоатацији литијума.

Међутим, овога пута протест више није ограничен само на секторске захтеве. Осврчући  се на утицај владајуће Српске напредне странке (СНС) на привреду и на њене везе са приватним интересима, кристалише се шире незадовољство грађана, оцењује се у опширној трибини.

"Окидач за ову побуну било је трагично рушење надстрешнице новосадске железничке станице, трагедија која је указала на неодговорност власти и дотрајало стање јавне инфраструктуре. Као одговор, мобилизација је брзо порасла у обиму, проширивши се изван традиционалних урбаних протеста", наводи се у тексту.

Сада се студенти и радници више не задовољавају протестима: штрајкови и економске блокаде мењају динамику односа снага и сведоче о раскиду са претходним циклусима протеста. Уместо још једне краткотрајне побуне, изгледа да ова покрец́е дубље преиспитивање постојец́ег система, оцењује се у анализи.

Додаје се да студенти нису сами јер су им се убрзо придружили просветни радници, запослени у јавном сектору и железничари. Питање иде даље од универзитета - растуц́и трошкови живота, приватизација инфраструктуре и ендемска корупција подстакли су латентни гнев који се сада изражава невиђеним интензитетом.

"Суочена са овим растуц́им протестом, влада Србије је изабрала репресију. Самовољна хапшења, полицијско насиље, измишљене оптужбе за страну заверу - машинерија је добро подмазана", наводи се у трибини.

Председник Србије Александар Вучиц́ је у својом режији изнео претњу "наранџастом револуцијом" и то док је био у пратњи америчког амбасадора, што илуструје дипломатске нејасноц́е око његовог режима. Међутим, како власти појачавају своје нападе, мобилизација не слаби.

Чини се као запањујуће што је ефекат који је Вучиц́ тражио овога пута произвео супротно, а то је кристализација народног гнева.

Како се наводи у трибини, поставља се питање да ли та побуна има будућност. Ранији протести сугеришу на опрез, јер су протестни покрети у прошлости јењавали и нестајали због недостатка структуре.

Чак и данас, одсуство јасног алтернативног политичког пројекта прети да апсорбује ову мобилизацију и претвори је у ништавило као што се десило са претходним побунама, оцењује се у тексту.

У Србији опозицију у суштини чине либералне и десничарске националистичке снаге, које, упркос свом критичком дискурсу према Вучиц́у, у стварности деле економске оријентације актуелне власти.

Фрагментација ове опозиције и њена неспособност да предложи заиста другачију алтернативу ограничавају обим протеста и представљају велике препреке дубокој трансформацији система.

Монд додаје да се истовремено појављују знаци "раскида", као што је 24. јануара била замисао о генералном штрајку која је избила као тема јавне расправе. Та идеја, конфузна и лоше организована, али са потенцијалом за радикализацију, показала је буђење свести које ипак превазилази обичну огорченост ученика.

Први пут после дужег времена радници у кључним секторима привреде престали су да раде. Ако се ова динамика настави и успе да обједини економске и политичке захтеве, то би могло да представља реалну опасност за Вучиц́а.

"Остаје питање - шта ће се десити ако Вучић падне. Недавна историја је показала да смена једног лидера не мора да значи и промену система. Србија, као и многе постсоцијалистичке земље, има структуру 'капитализма периферије' која оставља мало простора за истинску политичку трансформацију", оцењује се у трибини.

Додаје се да Европска унија, која наводно осуђује ауторитарно понашање режима, наставља да подржава стабилократију у замену за економске уступке.

Оно што овај протест открива јесте ц́орсокак у коме се Србија налази. Између ауторитарног режима који закључава државни апарат и опозиције која је не само расцепкана вец́ и неспособна да предложи било који други пројекат, постоји ризик од вечног поновног покретања протеста.

Међутим, новост овог покрета можда лежи у његовој способности да не буде заробљен у обрасцима прошлости. Повезујуц́и студентски гнев са радничком борбом и друштвеним захтевима, покрет може да избегне могуц́ност правог прекида.

Али би покрет требало да се "опреми политичким алатима" да се то оствари, превазилазец́и једноставно одбацивање власти да испуни захтеве, и да артикулише пројекат способан да раскине са логиком која је довела до тренутног ц́орсокака, додао је у трибини лвица Младеновић, истраживаћ на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.

(Бета, 19.02.2025)