„Londonsko oko" puni 25 godina: Točak koga zamalo nije bilo

Da nije bilo istrajnosti dvoje smelih londonskih arhitekata ranih devedesetih i njihove nepokolebljive vizije, izgled Londona na horizontu i novogodišnje proslave uz vatromet u prestonici bili bi značajno drugačiji danas.

Džuljia Barfild i njen pokojni muž Dejvid Marks nisu prihvatili da nisu pobedili na konkursu za dizajn građevine koja bi obeležila novi milenijum i nastavili su sa pređašnjim planovima.

Obezbedivši podršku štampe, javnosti i finansijera, na kraju je izgrađen Milenijumski točak.

Devetog marta 2000. godine, on je primio prve mušterije uz plaćenu kartu za vožnju u krug, a od tada je u toj vožnji učestvovalo 85 miliona ljudi.

• Vestminsterska dvorana - suđenja, govori i oproštaji od monarha
• Legendarni Big Ben ponovo zvoni
• Ovako izgledaju zlatne kočije za krunisanje kralja Čarlsa

Savršen je dan da se bude visoko iznad reke Temze.

Pridružujem se Džuliji u još jednom krugu na točku za osmatranje koji je sada postao sinonim za pogled na krovove Londona.

Susedne kabine pune su turista koji slikaju pogled na čitavu prestonicu, blistavu na prolećnom suncu.

„Nismo želeli da taj spomenik bude nešto što ćete samo da gledate", kaže Džulija.

„Želeli smo da to bude nešto u čemu ćete moći i da učestvujete, da to bude nešto što se slavi – a suština je u slavljenju Londona."

Godine 1993, ubrzo pošto su završili studije, arhitekte Džulija i Dejvid prijavili su se na konkurs koji su raspisali Arhitektonska fondacija i list Tajms za dizajn privremene građevine koja bi obeležila novi milenijum.

Nisu bili uspešni.

Štaviše, nijedan dizajn nije bio veoma popularan.

Ali nepokolebani ovim, njih dvoje su nastavili rad na točku za osmatranje visokom 152 metra.

Džulija je želela da ga podigne na Južnoj obali.

„Pronašli smo statistički podatak: pola miliona ljudi bi prešlo preko Vestminsterskog mosta da bi slikalo Domove Parlamenta i onda bi se vraćalo na severnu stranu. Južna strana je 1993-94. bila potpuno napuštena."

Bio je to smeo predlog, vrlo u duhu tadašnjeg vremena: London, napredni, moderan grad, koji ne samo da promoviše vlastito nasleđe, već je i zagledan u budućnost.

„Bili smo i te kako svesni da gradimo veliki objekat, u centru Londona, neposredno pored lokacije Svetske kulturne baštine, tako da smo morali da ga učinimo što lakšim", kaže Džulija.

„Broj ponavljanja kroz koje smo prošli, samo što se tiče točka, iznosio je najmanje stotinu."

Džulija i Dejvid su osnovali Kompaniju Milenijumski točak i uložili u skupocenu novu tehnologiju za njihovu arhitektonsku praksu, „Marks Barfild".

Koristili su kompjuterski generisane slike (CGI) – koje su bile još u povoju sredinom devedesetih – da bi prikazali vlastiti dizajn točka sa londonskim prizorima u pozadini.

Novinar londonskog Ivning standarda naišao je na njihovu plansku prijavu i pokazao je uredniku lista.

Standard je odlučio da ih podrži i pokrenuo je kampanju „Podrži točak".

Ubrzo su dobili novac, i to od Britiš ervejza.

Čak i tada, projekat zamalo da nije bio realizovan.

Prvi preduzimač je insistirao na promenama na kapsulama koje bi smanjile troškove i koje se nisu uklapale u viziju arhitekata, svevši njihov dizajn na imitaciju točka iz luna-parka.

„Bili bismo predmet podsmeha da smo se odlučili za takve kapsule. I zato smo obustavili projekat na 24 časa."

Pronađena je nova kompanija, a sastojci točka istinski evropski: osovina iz Češke Republike, kablovi i zakrivljeno staklo iz Italije, kapsule iz Francuske, glavna struktura iz Holandije.

Ogromni individualni komadi dovezeni su rekom Temzom i sastavljeni horizontalno pre polaganog podizanja same strukture.

„Kad je točak bio samo delom podignut, ostavljen je u nekom trenutku da visi nad rekom pod uglom od 35 stepeni", priseća se Džulija.

„Dejvid i ja smo otišli i seli na jednu klupu preko puta reke, vrlo rano ujutro, i gledali izlazak sunca. I zaista je izgledalo kao da Budika pozdravlja Londonsko oko na horizontu."

I tako je Londonsko oko, pošto je postalo poznato, zauzelo mesto na gradskom horizontu – visoko 135 metara, sa 32 kapsule u kojima ljudi mogu da se voze.

„U početku smo zapravo imali 60 kapsula, kao pravi simbol protoka vremena: 60 minuta, 60 sekundi", kaže Džulija.

„Ali onda smo shvatili da bi to bilo A, suviše skupo, i B, gledali biste u susednu kapsulu umesto u horizont. I tako je simbolizam funkcionisao, ali iskustvo nije."

Za 25 godina otkako je prvi put otvoren za javnost, bilo je upečatljivih trenutaka: Mo Farah i njegov slavni olimpijski 'Mobot' poziraju na vrhu kapsule, 6.000 prošenja – među njima i kad je Džim Brening zaprosio Dot Koton u epizodi Priča iz predgrađa (EastEnders) – a redovno se osvetljava da bi podržao dobrotvorne akcije ili kampanje kao što je Prajd u Londonu ili kad je NHS napunio 75 godina.

I, naravno, svake godine služi kao pozadina za novogodišnji vatromet gradonačelnika Londona, koji može da se vidi u čitavom svetu.

Milenijumski točak, za koji je bilo planirano da ostane tu samo godinu dana, sada ima svoje trajno mesto na obnovljenoj Južnoj obali.

Jedan posto prodaje od karata odlazi lokalnoj zajednici, troši se na otvorene prostore i daje se grupama i projektima iz lokalne zajednice.

Za Džuliju, prava zaostavština Londonskog oka je pogled od 360 stepeni na London „kao da ste na vrhu planine usred grada".

Ono ostaje, kaže ona, „simbol vremena koje prelazi u novi milenijum – krug bez kraja i početka. I to je simbol obnove i životnog ciklusa."

„Putovanje je jednako važno kao i stizanje na odredište", kaže ona.

• Ko je Benksi, najslavniji ulični umetnik
• Londonski saobraćaj i dalje najzakrčeniji u Evropi
• Odbegli konji galopirali ulicama Londona

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.09.2025)