Круна Аћимовић и Лепосава Бошковић, прве студенткиње у Србији

Када су две студенткиње крајем 19. века ушле на врата Велике школе у Београду, корачале су путем којим до тада ниједна жена у Србији није крочила.

Једна од њих је била Круна Аћимовић, упамћена и као прва факултетска професорка, а друга, Лепосава Бошковић, наставница и социјална радница.

Жене су деценијама, ако не и вековима, имале лошији положај од мушкараца, каже Нена Васојевић, виша научна сарадница са Института друштвених наука у Београду.

Иако данас на факултетима има више студенткиња, некада је образовање било привилегија мушкараца.

Промене су почеле у 18. и 19. веку, када су се појавили први захтеви за образовање жена, углавном међу богатијим слојевима друштва.

Прве школе за девојке нудиле су само основну писменост и домаћинске вештине, али су се временом прошириле.

Тек крајем 19. и почетком 20. века женама је омогућен улазак на универзитете у многим европским земљама.

„Сва неправда и оспоравање статуса жена у систему образовања може се сагледати кроз лик и дело Круне Аћимовић”, указује Васојевић за ББЦ.

• Драга Љочић - прва српска лекарка и пионирка борбе за права жена у Србији
• Милева Марић и Алберт Ајнштајн - ко је био бисер, а ко шкољка
• Јелисавета Начић: Прва жена која је градила Београд

'Патила сам се као црв'

Круна је рођена 1867. године у селу Бродац код Бијељине, у Босни и Херцеговини, тадашњем Османском царству.

Као девојчица стиже у Србију, због рата између Кнежевине Србије и Османлија 1876-1878.

Заједно са старијом сестром Јеленом нашла је уточиште у Београду, одакле је касније послата у Русију на школовање.

Провела је 11 година у Москви, где је завршила гимназију, учила стране језике и да свира на клавиру, а потом се вратила у Србију, одлучна да настави образовање, каже Васојевић.

Ипак, уписати факултет за девојке није било нимало једноставно.

Велика школа, претеча београдског универзитета, основана је 1863. године у згради данашњег ректората и састојала се из три факултета - Филозофског, Техничког и Правног.

Био је то почетак високог образовања у Србији и сви студенти били су мушкарци.

Школовање девојака на Великој школи није било правно јасно дефинисано, указује Васојевић.

„Услов за упис на Велику школу била је положена матура.

У недостатку женских гимназија, девојке су могле похађати мушку, али им није било дозвољено да матурирају осим уз одобрење директора, па су биле присиљене да матурски испит полажу приватно”, објашњава.

За уписивање девојака било је потребно одобрење ректора - управника универзитета или високошколске установе, или министра просвете, што је Круна успела да добије.

Уписала је Филолошко-историјски факултет, баш као и Лепосава Бошковић.

Добила је и стипендију, али недовољну за живот, па се издржавала држећи часова.

„Прочитавши о беди и невољи данашњих студенткиња, силно ме је потресло и одмах изашло пред очи моје школовање у Великој Школи, када сам се патила као црв, дајући часове из руског језика за 20 динара, само да довршим високо образовање”, писала је годинама касније у писму у ком је приложила новац за изградњу женског дома.

Како су жене у Србији почеле да студирају?

Иако су прве женске школе у Србији основане средином 19. века, све до Другог светског рата број образованих жена био је изузетно мали, објашњава Васојевић.

Оснивањем Београдског Универзитета 1905. године, девојкама је било омогућено редовно студирање, тако да су у годинама пред Први светски рат чиниле 10 одсто студената, додаје.

Та бројка била је „приближна процентима студенткиња на универзитетима Немачке или Француске, али мање него у суседној Бугарској, где је сваки четврти студент била девојка.”

На прелазу векова, Србија је желела да се модернизује и приближи европским токовима.

Зато су државници желели да имају већи број интелектуалаца, а за то им је било неопходно да развијају образовање или да их шаљу у иностранство, објашњава политиколошкиња Николина Матијевић Недаковић.

„Зато се мушкарцима прикључивала и понека жена, углавном из имућних породица, попут Драге Љочић и Милеве Марић, које ће касније постати прва лекарка и чувена научница.

„Оне су одлазиле на даље школовање најчешће у Швајцарску или Француску”, додаје она за ББЦ.

Око пет одсто свих студената које је после 1882. године Краљевина Србија послала на студије у иностранство - биле су жене.

Иако су неке девојке одлазиле на студије уз финансијску помоћ родитеља, често су током студија молиле власти за средства како би окончале школовање, објашњава Васојевић.

И живот по повратку у земљу био је пун изазова.

„Морале су и на домаћем терену да се боре да покажу знање и да се баве професијама за које су се школовале”, указује Матијевић Недаковић.

Закони кројени за мушкарце

На једном од ретких портрета из зрелијих година, већ седокоса Круна Аћимовић потписана је као „професор у пензији&qуот;.

Ипак, њен пут ни до професорског позива није био лак.

После студија се удала за Живка Аћимовића, судију Апелационог суда, с којим је имала четворо деце.

„Године 1891. прва ступа у државну службу, а госпођица Бошковић тек две године касније и она крчи пут женскињу са факултетском спремом”, записано је у раду Василије Колаковић Босанка од Бијељине, једна од прве две факултетски образоване жене Београда и Србије.

„Иако је формално стекла високо образовање, друштво није било спремно да жену прихвати као равноправну у академском свету.

„Док су њене мушке колеге без проблема запошљаване као предавачи, Круна је добила само хонорарни ангажман у Вишој женској школи у Београду&qуот;, објашњава Васојевић.

Међутим, није одустала – 1893. године тражила је дозволу да полаже професорски испит, који су до тада полагали искључиво мушкарци.

Испит, који је обухватао руски језик и литературу, општу и историју Срба, и француски језик, „положила је са одличним успехом, упркос отпору неких чланова комисије&qуот;.

Тако је постала прва жена у Србији која се званично изједначила са мушким колегама по академским квалификацијама.

Била је управница Више женске школе у Пожаревцу, али је укидањем школе изгубила положај.

У школи у Крагујевцу је 1898. године смењена „пошто је новим законом прописано да управитељ мора бити мушкарац, старији од 40 година и ожењен&qуот;.

„Упркос резултатима које је постизала, закони су и даље били кројени за мушкарце&qуот;, каже Васојевић.

Тек 1920, четврт века пошто је стекла академску диплому, постављена је за професорку Прве београдске женске гимназије.

Строга професорка и љубитељка Чехова

Била је позната по строгом али правичном приступу студентима, а због брижности и топлине, ученице су је звале „мајка Круна&qуот;.

Бавила се и превођењем, волела руске писце, посебно Антона Павловича Чехова, и сарађивала је са књижевним часописима попут „Босанске виле&qуот; и „Кола&qуот;, каже Васојевић.

Последње године живота провела је код ћерке у Сарајеву, где је преминула 1956, у 90. години живота.

„Иако је друштво споро признавало њихове заслуге, прве жене на универзитетима оставиле су неизбрисив траг у српској историји образовања.

„Данас, када жене чине већину студената на универзитетима у Србији, њихова имена треба да буду симбол истрајности, знања и борбе&qуот;, закључује Николина Матијевић Недаковић.

• Митра Митровић - хероина Србије препуштена забораву
• Храбра књижевница која је наљутила академике - ко је била Исидора Секулић
• Лепосава Мијушковић: Заборављена књижевница која је писала о љубави две жене

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.04.2025)