Преминуо Хозе Мухика, храбри уругвајски политичар познат као 'најсиромашнији председник' на свету

Хозе Алберто Мухика Кордано, познат као „Пепе&qуот; Мухика, умро је 13. маја у 89. години.

Бивши герилац који је владао Уругвајом од 2010. до 2015. године био је познат као „најсиромашнији председник&qуот; на свету због његовог скромног животног стила.

Због једноставног начина на који је живео као председник, критике конзумеризма и социјалних реформи – које су, између осталог, значиле да је Уругвај постао прва земља која је легализовала рекреативну употребу марихуане – Мухика је постао добро позната политичка личност у Латинској Америци, али и шире.

Његова популарност на светском нивоу била је необична за једног председника Уругваја, земље са свега 3,4 милиона становника у којој је његово наслеђе изазвало и извесну контроверзу.

Штавише, иако су многи доживљавали Мухику као некога изван политичке класе, то није било тако.

Он је тврдио да му је страст према политици, баш као и према књигама и обрађивању земље, пренела његова мајка, која га је одгајила у средњекласном дому у Монтевидеу, главном граду земље.

Као младић, Мухика је био члан Националне странке, једне од уругвајских традиционалних политичких снага, која је касније постала опозиција десног центра његовој влади.

Шездесетих је помогао у оснивању Националног ослободилачког покрета Тупамарос (МЛН-Т), левичарске урбане герилске групе која је изводила нападе, отмице и погубљења, иако је он одувек тврдио да никад није починио ниједно убиство.

Инспирисан кубанском револуцијом и међународним социјализмом, МЛН-Т је покренуо кампању тајног отпора уругвајској влади, која је у оно време била уставна и демократска, иако ју је левица оптуживала да постаје све ауторитарнија.

Током тог периода, Мухика је био заробљен четири пута.

Једном од тих прилика, 1970. године, био је погођен са шест метака и замало је умро.

Побегао је из затвора двапут, једном приликом кроз тунел са још 105 затворника из МЛН-Т-а, у једном од највећих бекстава у историји уругвајских затвора.

Кад је уругвајска војска 1973. године извршила државни удар, укључили су га у групу од „девет талаца&qуот; које су претили да ће убити ако герила буде наставила са нападима.

Током више од 14 година, колико је провео у затвору седамдесетих и осамдесетих, био је мучен и провео је већи део тог времена у суровим условима и изолацији, све док није био ослобођен 1985. године кад се Уругвај вратио демократији.

Имао је обичај да каже да је током времена проведеног у затвору искусио лудило из прве руке, патећи од делузија и чак причајући са мравима.

Дан када је био ослобођен је његова најлепша успомена, каже: „Постати председник је било безначајно у поређењу с тим.&qуот;

Од герилца до председника

Неколико година после ослобађања, служио је као посланик, и у Представничком дому и у Сенату, доњем и горњем дому парламента земље.

Године 2005, постао је министар у првој влади Френте Амплиоа, уругвајске левичарске коалиције, пре него што је постао уругвајски председник 2010. године.

У том тренутку је имао 74 године и, за остатак света, и даље је био непознат.

Његова изборна победа обележила је важан тренутак за левицу Латинске Америке, која је већ била јака на континенту у то време.

Мухика је постао лидер заједно са другим левичарским председницима као што су Луиз Инасио Лула да Силва у Бразилу и Уго Чавез у Венецуели.

Међутим, Мухика је владао на властити начин, демонстрирајући у неколико наврата прагматизам и одважност, тврде политички коментатори.

Током његове администрације, усред прилично повољног међународног контекста, уругвајска привреда расла је по годишњој просечној стопи од 5,4 одсто, сиромаштво је било смањено, а незапосленост је остала на ниском нивоу.

Уругвај је такође привукао светску пажњу због социјалних закона које је током тих година усвојио парламент, као што је легализација абортуса, признавање истополног брака и државна регулатива тржишта марихуане.

Док је био на власти, Мухика је одбио да се пресели у председничку резиденцију (вила), као што то обично чине шефови држава широм света.

Уместо тога, остао је са супругом – политичарком и бившом герилком Лусијом Тополански – у њиховом скромном дому на ободу Монтевидеа, без помоћи у домаћинству и са врло мало обезбеђења.

Ово, у комбинацији са чињеницом да се увек облачио необавезно, да је често могао да се види како вози светлоплаву фолксваген бубу из 1987. године и донирао већи део плате навео је неке медије да га назову „најсиромашнијим председником на свету&qуот;.

Али Мухика је одувек одбацивао ту титулу: „Кажу да сам најсиромашнији председник. Не, нисам&qуот;, рекао ми је у интервјуу 2012. године у његовом дому.

„Сиромашни су они који увек желе више зато што су у бескрајној трци.&qуот;

Упркос томе што је Мухика проповедао штедњу, његова влада је значајно појачала јавну потрошњу, повећавши фискални дефицит и навевши његове противнике да га оптуже за расипништво.

Мухика је такође био критикован због тога што није успео да реши велике проблеме уругвајске просвете, упркос томе што је обећао да ће образовање бити главни приоритет његове администрације.

Међутим, за разлику од других лидера у региону, никад није био оптужен за корупцију нити за подривање демократије у његовој земљи.

Пред крај његове администрације, Мухика је уживао високу подршку домаће јавности (близу 70 одсто) и био је изабран за сенатора, али је и провео део времена путујући након што је престао да буде председник.

„Шта, дакле, привлачи пажњу света? То што живим са веома мало тога, у простој кући, што се возим у старом аутомобилу? Онда је овај свет луд, зато што га изненађује оно што је нормално&qуот;, изјавио је пре него што је напустио дужност.

Мухика се повукао из политике 2020. године, иако је остао централна личност у Уругвају.

Његов политички наследник Јаманду Орси изабран је за председника Уругваја у новембру, а његова група у оквиру Френте Амплиоа обезбедила је највећи број скупштинских места од повратка земље демократији.

Прошле године је Мухика саопштио да има рак и помињања његових година и неумољиве близине смрти постала су чешћа – али је одувек прихватао коначни исход као нешто нормално, без драме.

У последњем интервјуу који је дао за ББЦ у новембру, рекао је: „Човек зна да је смрт неизбежна. И она је можда нешто попут зачина живота.&qуот;

• Како је Кубанска револуција потресла свет, али шта данас Кубанци мисле о њој
• Марио Варгас Љоса: Див јужноамеричке књижевности, снажан колико и његова проза
• Зашто новог председника Аргентине Милеија пореде са Болсонаром и Трампом
• Избори у Бразилу: Из затвора поново на власт - повратак левице, Лула победио Болсонара

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.13.2025)