Прва сигурна ЛГБТ кућа у Босни и Херцеговини: Када нада замени страх

„Живјела сам у страху одувијек, одмалена.”

Тим речима почиње причу Лејла*, која већ неколико месеци живи у ЛГБТQ+ сигурној кући.

Када се пре десет година из једне блискоисточне државе преселила у Босну и Херцеговину, ова 26-огодишњакиња надала се да ће бар мало моћи да живи изван четири зида њене собе.

Преварила се.

У БиХ је подједнако тешко бити лезбејка када против себе имаш мајку, чија су конзервативност и свакодневно насиље део породичног наслеђа.

„Било ми је нормално да се кријем, да немам право да нешто кажем или да изађем из собе”, прича Лејла за ББЦ на српском.

Нормализовала је насиље које трпи још од детињства, али помисао на то шта би се десило када би њена мајка сазнала да је геј, ужасавала ју је.

„Мислим да би ме наговарала и притискала да идем на терапију преобраћаја, натјерала би ме да читам Куран цијели дан, вјероватно би ме и тукла.”

Чак 72 одсто ЛГБТИQ+ особа у БиХ доживело је насиље, а насилници су већином родитељи, подаци су невладине организације Сарајевски отворени центар.

„Поред породичног, насиље је видљиво на улици, у школама, на факултетима, радном мјесту.”

„Због неповјерења, непостојања адекватног одговора институција и јасне законске регулативе, ЛГБТИQ+ људи најчешће не пријављују насиље”, каже Лејла Хуремовић, активисткиња и психотерапеуткиња.

Страх, који је Лејла годинама осећала, појачао се после прошлогодишње Параде поноса, на коју никада није смела отићи, али њен хетеросексуални брат јесте. Због тога је седмицама трпео психичко насиље мајке.

„Иако има дјевојку, натјерала га је да обрише све фотографије са прајда.”

Мржња мајке према ЛГБТИQ+ особама Лејлу је искључила из друштвеног живота. Нема ниједног геј пријатеља или пријатељицу.

„Када киша мјесецима не пада и хара суша, Бог шаље сигнале да је љут због ЛГБТИQ+ људи”, цитира нам речи њене мајке док слеже раменима, гестикулирајући баналност ставова.

Тада је схватила да мора побећи од свакодневног насиља.

У почетку је била неповерљива и резервисана према ЛГБТИQ+ сигурној кући. Међутим, то се променило.

„Временом схватиш да можеш бити слободан и повјеровати да негдје припадаш. Не мораш мијењати оно што јеси да би био слободан.

„Сад први пут осећам да не морам ништа да кријем, да могу да изгледам и да се понашам како желим, да волонтирам за ЛГБТ организације без страха од насиља и напада.”

Скупила је храброст и ове године је први пут на Паради поноса.

У првој специјализованој сигурној кући за ЛГБТИQ+, која опстаје захваљујући финансијској подршци Савета Европе, осим слободе, топлог кревета и бесплатног смештаја, има и стручну помоћ.

„Најзначајније ми је то што имам психолога, јер сам у почетку била уплашена, неповерљива, али након сваке сесије сам се осјећала слободније и сигурније”, каже Лејла.

Додаје да јој у процесу самоприхватања помаже и социјални радник.

„Због тога је лакше повјеровати да можеш бити оно што јеси. Не осјећаш страх дискриминације јер је увијек ту неко ко те не мрзи због твоје сексуалне оријентације или одлука.”

Рад сигурне куће за ЛГБТИQ особе први пут је створио сигурне просторе за мушкарце жртве насиља. До сада су решења била индивидуална и то углавном за мушкарце у процесу промене пола.

„Те особе су се смјештале у домове, у нека алтернативна склоништа”, каже Синиша Сајевић, извршни директор фондације „Крила наде”, у склопу које делује сигурна кућа.

До сада им се за помоћ и смештај обратило десет особа. То је, додаје Сајевић, далеко мање од стварног броја оних којима је потребан сигуран простор.

„Влада мишљење да само ако сте животно угрожени, у болници на апаратима, да онда треба да потражите помоћ у сигурној кући”, каже.

Емоционално и економско насиље је најчешћи облик насиља над ЛГБТИQ+ особама, искуства су Нејле Зејнилагић, социјалне раднице и водитељке пројекта сигурне куће.

Уједно, те облике насиља је најтеже и препознати.

„Лејла није препознала да јој треба сигурна кућа. Тек у разговору са психотерапеуткињом је добила савјет да се нама обрати.”

У сигурну кућу најчешће долазе геј особе које примарна породица одбаци због тога што не прихватају њихове идентитете.

„Већина је била истјерана из куће у тренутку када су осјетили потребу да се аутују или када су родитељи путем неких канала дознали да су дјеца ЛГБТИQ+”, појашњава.

Насиље доводи до дуготрајних психичких последица, али и омета нормално функционисање. Временом, жртве развију анксиозност и страх да ће бити убијене, каже Лејла Хуремовић, активисткиња и психотерапеуткиња.

Зато је, појашњава, неопходно обезбедити окружење у којем ће осетити да имају подршку, разумевање, љубав и нежност.

„Управо такви простори омогућавају им да освијесте да ипак могу наставити са својим животом, и да искуство насиља не мора обојити њихов живот.”

• Невидљивост, насиље, страх, али и борба и храброст - живот ЛГБТ заједнице у Босни
• Ово је година првог босанског Прајда
• Прајд у Сарајеву: Фотографије четврте Поворке поноса у престоници Босне и Херцеговине

Зашто ЛГБТИQ+, а не само сигурна кућа?

Сви корисници и кориснице сигурне куће имају и могућност одласка на културне догађаје, представе, радионице, курсеве.

„Припремамо их да постану финансијски независни и да се спреме за тржиште рада. Свакоме приступамо индивидуално”, појашњава Зејнилагић.

Све то, осим смештаја за мушкарце, нуде и класичне сигурне куће за жртве насиља. Ипак, најбитнија разлика је у сензибилитету.

„То је ипак моја заједница и овдје је лакше бити оно што јеси. У другим сигурним кућама можда не би прихватили моју сексуалну оријентацију, осјећала бих да и даље морам да се кријем”, објашњава Лејла.

Сајевић каже да би све сигурне куће требало да пружају исте услуге смештаја, оснаживања и охрабривања, али да у специјализираним просторима жртве добијају квалитетнији третман.

„Док сигурна кућа није постојала, фондација 'Крила наде' је често добијала позиве од особа које спавају испод моста и немају гдје да оду, јер су их истјерали из куће”, прича Зејнилагић.

Сигурне куће за жене жртве насиља су отворене за лезбејке, бисексуалне и квир жене, али то није окружење које је увек сигурно за њих.

„Нико им не може гарантовати да се и ту неће суочити са предрасудама, малтретирањем или насиљем”, упозорава Хуремовић.

Појашњава да у сигурној кући за ЛГБТИQ+ људе, напокон имају прилику осетити шта је подршка, разумевање и прихватање.

„То је неоподно да бисте почели процес исцјељења.”

Опоравак, па посао

Седмицама, понекад и месецима траје привикавање жртава насиља у ново окружење. Ненавикнути на живот без уцена, малтретирања и понижавања, живе у грчу све до психотерапије.

Ипак, неки се на живот без насиља не навикну лако.

„Понекад ће се вратити почиониоцима насиља, јер је у питању примарна породица. Дјеца се тешко мире са чињеницом да их неко, ко им је требао пружити љубав и заштиту, не жели”, појашњава социјална радница.

Таквих је око 10 одсто. Већина ипак одлучи остати у кући до шест месеци, што је најдуже предвиђен боравак.

За то време стекну вештине, напишу биографије и конкуришу за послове.

„Већином се запосле, нађу стан, упознају заједницу”, прича социјална радница.

Сајевић каже да је процес проналаска посла циљ који би желели да испуне са свим корисницима.

„Најчешће успију и врате се у заједницу оснажени да воде нормалан живот.”

Томе се нада и Лејла. На растанку нам каже да је њена мајка бесна и да јој редовно шаље поруке, али да јој не може ништа јер не зна локацију на којој живи.

Ново окружење мења и њену жељу за одласком из БиХ.

„Можда не морам да напустим земљу, има смисла да само наставим да се кријем од мајке”, закључује.

* Лејлино право име познато је редакцији ББЦ-ја.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Парада поноса у Сарајеву: „Ове улице су улице наде”
• Најстарија транс жена Сарајева
• „Зашто сам дала оглас да се не одричем геј ћерке“
• Први Прајд у Београду: „Болан и трауматичан симбол борбе за ЛГБТ+ права у Србији&qуот;
• Како ЛГБТ особа може да буде родитељ у Србији, ако није Ана Брнабић
• Када се на Балкану родиш у телу које није твоје
• Како изгледа бележити нападе на ЛГБТ људе у Србији

(ББЦ Невс, 06.14.2025)