Историја уметности у седам боја

Боје имају засебне карактере.

Чувају тајне и скривају мрачне прошлости.

Свака боја коју видимо на великим делима носи са собом необичну причу, од ултрамарина којом је Јохан Вермер изаткао турбан Девојке са бисерном минђушом до ваздушасте светле нијансе црвене која потпирује гневно небо на слици Врисак Едварда Мунка.

Те приче откључавају узбудљиве нове слојеве ремек-дела, за која обично тврдимо да познајемо сваки њихов детаљ.

Тај фасцинантан и заборављени језик слика и скулптура које са нама опште, тема је моје нове књиге Уметност боје: Историја уметности у 39 пигмената.

• Пабло Пикасо и „траг женског страдања“ који је оставио за собом
• Ремек-дела која могу да се виде само у Техерану
• 'Чиста лепота': Рестаурирани највећи средњовековни мозаици у Италији

Боја је, како се показало, увек дубља од пуке појаве.

Пруска плава, на пример, заносна је боја која на необичан начин повезује Хокусајову слику Велики талас код Канагаве (1831) са Плавом собом (1901) Пабла Пикаса.

Да није било незгоде у алехмичарској лабораторији у Берлину 1706, из таквих дела, као и небројених других, међу којима су дела Едгара Деге и Клода Монеа, никада не би исијалави мистичност и снага.

У чему је драж боја?

Све је почело кад је Јохан Конрад Дипел, немачки окултиста, лоше сачинио рецепт за забрањени еликсир за који је веровао да може излечити човека од сваке болести.

Рођен у Франкенштајновом замку три деценије раније, Дипел (поједини аутори сматрају да је он послужио Мери Шели као инспирација за лик Франкенштајна) умало није бацио буцкуриш од наквашеног пепела дрвета и говеђе крви када га је произвођач боја, са којим је делио радњу, нагло зауставио.

Пошто му је понестало гримизне боје, он је зграбио Дипелов неуспешни покушај, додао му већу количину здробљених јеленака, вратио смесу на ватру и почео да меша.

Убрзо су њих двојица запрепашћено гледали смесу која је врила у казану.

Уместо црвене, од које није било ни трага, добили су дубоко треперећу плаву која је могла парирати сјају прескупог ултрамарина – боји која је вековима била цењенија и од златне.

Уметницима није дуго требало да оберучке пригрле пруско плаву (име је добила по регији где је срећно закувана) и тако сопственим делима додају свеже слојеве мистерије и привлачности.

У томе је драж боја: упечатљиве су.

Погледајте видео о фалсификатима који су заварали и најпрестижније музеје

Као што порекло неке речи може проширити наше разумевање одређене песме или романа у ком се појављује, тако и настанак коришћене боје обликује значење ремек-дела.

Боје су откривали и пећински људи и оштроумни научници, и подли шарлатани и похлепни индустријалци.

Оне и одређују дела свих уметника, од Каравађа, Корнелије Паркер и Ђота до Џордије О'Киф, причајући узбудљиве приче.

Иако је Ван Гог направио само трунку такозване индијанске жуте како би насликао месец на слици Звездана ноћ (1889), оштра нијанса још увек има ауру која указује на нимало профињено порекло.

Добијена је из урина краве храњене само лишћем манга.

Значење боје је нераздвојно од начина како се прави.

Одабрали смо неколико великих дела чија најдубља значења су откривена захваљујући проучавању порекла боја и догодовштина у вези са њима.

1. Костно црна на слици Мадам Икс

Џон Сингер Сарџент је за Париски салон 1884. изложио портрет Водрџиније Амелије Авењо Готро, жене француског банкара, после чега је уследио скандал.

Сматрало се непримереним јер је приказао како заводљиво пада десна братела њене хаљине од црног сатена, а која јој пријања уз тело.

То није једини разлог због чега слика делује узнемирујуће.

Сарџент је за потребе сликања упало бледе коже модела мешао неколико различитих боја.

Нијансу је сачинио од необичне комбинације оловно беле, бојадисарског броћа, цинобера и хромхидроксидне зелене

Користио је и мрвицу античке костне црне, која се раније добијала од разломљених остатака спаљених костура.

Тајни састојак додатно продубљује сложеност предивног анемичног модела.

Костно црна трансформише значење портрета у смеру медитације о пролазности тела, замагљујући међу која раздваја жељу и распадање.

2. Црвени броћ на Вермеровој слици Девојка са чашом вина

Слика Девојка са чашом вина предочава нелагодност између младе жене, средишње фигуре, и ласкавца који јој се удвара, приказаног како злоћудно досипа алкохол у њену чашу док јој тутор дрема у ћошку.

Како би појачао тензију, Вермер је генијално натопио њену хаљину црвеним броћем.

Тај пигмент је добио од жарко црвеног корена вишегодишње зељасте биљке из породице Рубиа тинцторум.

Корен биљке приликом кувања пушта органску смесу названу ализарин, из које се може истиснути течност нијансе налик рубину која ошамућује око.

Док развратни удварач можда одмерено долива пиће, она покреће силовиту енергију слике.

3. Хром наранџаста на слици Зажарени јун Фредерика Лејтона

Чувена слика са заспалом нимфом Зажарени јун Сер Фредерика Лејтона можда делује као да отеловљује лагодност безбрижне летње дремке.

За неке, фигура постављена испод нивоа штрчећег хоризонта изнад ње, као и призор смртоносног олеандра, постављеног тако да њена повијена рука може да га досегне, уводе теме смрти и погреба у наизглед безазлени, лењи амбијент.

Међутим, Лејтон је мудро покрио њену масивну фигуру наслагама хром наранџасте, тада релативно новог пигмента.

Његову производњу у 19. веку омогућило је откриће огромних подземних наноса хромита, испрва неинтересантног и мутног минерала, близу Париза и Балтимора (Мериленд).

Алхемијом овај минерал може постати трансцендентни сјај.

Заогрнута у хром наранџасту, јунакиња не делује као смртно биће које ће бити сахрањено.

Пре је налик благу које ће заувек бити надомак откривања – јединствени симбол бескрајно обнављајуће лепоте.

4. Оловно-калајна жута на Рембрантовој Белсазаровој гозби

Истраживач на минхенском Донер институту налетео је 1940. на једно од највећих открића у историји уметности.

Ричарду Јакобију је пошло за руком да помоћу технике „инжењеринга у обрнутом смеру&qуот; дође до тајног рецепта за жуту боју који се генерацијама преносио с колена на колено.

Он је средином 18. века необјашњиво нестао са сликарских платана.

Јакоби је открио да подгревање мешавине олово(ИИ) оксида и калај диоксида у одређеној размери може произвести изврстан распон од нијансе мутног сенфа до наранџастог шифона.

Тицијан ју је користио да осветли драперију Бахуса и Аријадне, а Рембранту је послужила за исписивање божјих речи на зиду Белсазарусове гозбе.

5. Смарагдна зелена на Летњем дану Берте Морисо

Неки сумњају да је Наполеон умро 1821. услед дуготрајног тровања изазваног Шелеовом зеленом.

Реч је о отвроном зеленом пигменту пронађеном на тапети која је красила његову изгнаничку спаваћу собу на острву Свете Јелене.

Пола века касније, француска сликарка Берта Морисо је посегнула за смарагдном зеленом, блиском рођаком опаке Шелеове, како би осликала небо на слици Летњи дан.

На њој су две младе жене у чамцу како лењо плове по реци прошараној туфнама, али нечег је узнемирујућег у вези са ваздухом који удишу.

Изаткана арсеником, смарагдна зелена даје мучну сировост сцени, која као да се непрестано комеша.

6. Кобалт љубичаста на Монеовим Перуникама

Уметност и срећа иду руку под руку.

У срећне догађаје 19. века можемо уврстити и проналазак кобалт љубичасте, првог наменски справљеног пурпурног пигмента и проналазак преносивих туба за боје, што је омогућило уметницима да изађу из атељеа.

То је било нарочито важно за импресионисте, који су желели да на сликама ухвате како у природи пада сенка.

„Најзад сам открио каква је стварно боја атмосфере&qуот;, тако би звучао део разговора који је Мане водио са пријатељима 1881.

„Он је љубичасте боје. Свеж ваздух је љубичаст.

„То је моје откриће! За три године, сви ће користити љубичасту!&qуот;

Међу онима који ће доказати да је Мане био у праву био је и Клод Моне, чијих слика са мотивима перунике и љиљана не би било без тог великог открића.

Мало је рећи да су Монеова платна претежно љубичаста – уроњена у њу.

7. Оловна бела у Симфонији бр. 1: Бела девојка Џејмса Макнила Вистлера

Бела има тамну страну.

Погледајте само дело Симфонија бр. 1: Бела девојка Џејмса Макнила Вистера, чији наслов, односно понављање беле, можда исувише упадљиво покушава да сакрије прљавштину из које је боја настала.

Слика представља оличење беспрекорне чистоте, али се ослања на запрљани пигмент: оловну белу.

За њено добијање потребно је месец дана оставити каишеве од олова крај сирћетне баре у земљаној посуди, окруженој наслагама ферментирајуће животињске балеге.

Комбинација ацетата, насталог услед близине олова и сирћета, уз испарења карбон диоксида из измета производи неприродну белу патину на оловним сноповима, заносну колико и смртоносну.

Никандер Колофонски, грчки лекар и песник је још у другом веку нове ере описао оловно белу као „одвратни напитак&qуот; који може изазвати далекосежне неуротичке појаве код људи који их праве.

Далеко од тога да желимо да банализујемо Вистлерово дело.

Порекло оловне беле даје му неочекивану позитивну димензију и оснажује сву нашу веру у то да уметност има моћ да нас претвори у нешто прелепо и ново, без обзира на прошлост.

• Оља Ивањицки, живот између „уметности, мита и стварности&qуот;
• Колико кошта најскупља Монеова слика
• Прави Каравађо иде у Мадрид на изложбу

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.19.2025)