Svi pričaju o iranskom nuklearnom programu, ali šta ima Izrael

Javna je tajna: Izrael poseduje nuklearno oružje, koje datira još iz 1960-ih.

Izrael to nikada nije javno priznao.

Tvrdeći da je Iran „blizu dobijanja nuklearnog oružja", Izrael je 13. juna 2025. pokrenuo ofanzivu protiv te zemlje.

Iran je izveo kontranapad balističkim raketama, i obe zemlje su sada u eskalaciji sukoba.

„Izrael je jedina država na Bliskom istoku sa nuklearnim oružjem", rekao je za BBC Mundo Ksavije Bohigas, doktor fizike i istraživač u Centru za mirovne studije Delas, nezavisnoj organizaciji koja analizira mir, bezbednost, odbranu i oružje.

Iran ima uranijum obogaćen do 60 odsto čistoće, saopštila je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) u martu, ali Bohigas objašnjava da je za pravljenje nuklearna bomba potrebno da bude obogaćen iznad 90 procenata.

Izrael nikada nije potpisao Sporazum o neširenju nuklearnog oružja (NPT), za razliku od drugih zemalja, poput Irana, Sjedinjenih Država i Rusije.

To znači da nije podložan, kao ostale potpisnice, periodičnim inspekcijama potencijalnih nuklearnih postrojenja.

Međutim, član je IAEA, ali nema obavezu da dopušta inspekcije.

• Kako proceniti rizik od atomskog rata
• Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
• 'Šiljak bomba': Kako skriveno nasleđe nuklearnog oružja pomaže u nauci

Ono što se zna o izraelskom nuklearnom programu potiče od informacija koje se procurele, izveštaja američkih Ministarstava odbrane i energetike i grubih procena međunarodnih agencija koje prate nuklearno pitanje.

Kao i iz jednog, direktnijeg izvora: izraelski nuklearni inženjer Mordehaj Vanunu, koji je radio u izraelskoj nuklearnoj elektrani i, nakon što je otpušten, govorio je za londonski Sandej tajms 1986. godine.

Svetu je rekao da Izrael razvija nuklearni program zbog čega je osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu.

Amimut

Zvanična politika Izraela o posedovanju nuklearnog oružja poznata je kao amimut, ili „namerna dvosmislenost", jer niti potvrđuje niti demantuje posedovanje nuklearnog oružja bilo koje vrste.

„Ova politika [amimut] je verovatno najistaknutiji doprinos Izraela nuklearnom dobu", objasnio je Avner Koen, profesor studija neširenja nuklearnog oružja i stručnjak za izraelska nuklearna pitanja, u izveštaju Domu lordova Ujedinjenog Kraljevstva.

I to nije nova politika.

Šimon Peres, koji je bio premijer i predsednik Izraela, pisao je o tome u autobiografiji.

„Naučili smo da dvosmislenost ima ogromnu moć (...) Sumnja je moćno sredstvo odvraćanja onih koji žele drugi Holokaust."

Ova politika „nuklearne neprozirnosti je najveće strateško i diplomatsko dostignuće države", primetio je Koen.

Uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice, to mu omogućava da ima „najbolje od oba sveta", objašnjava stručnjak.

„Izrael je neproziran po sopstvenom izboru, i to je to.

„Nikada nije potpisao Sporazum o neširenju nuklearnog oružja i stoga nije obavezan da se podvrgava periodičnim inspekcijama", objasnio je Bohigas za BBC Mundo.

Dok u svim vojnim pitanjima „ni Izrael ni većina zemalja nisu transparentni, Izrael je u ovom slučaju, po nuklearnom pitanju, još manje otvoren", kaže Bohigas.

„Tako izgleda kao da štiti sopstvene interese. Ono što se dešava jeste da znamo da ima nuklearni program, znamo da je imao niz bombi i znamo da ih može koristiti", objašnjava doktor fizike.

„Ova neprozirnost prekinuta je spoljnim informacijama, a ne time što ih je Izrael saopštio".

Koen je objasnio da ova dvosmislenost omogućava Izraelu da se „brani od egzistencijalnih pretnji, kao i od političkog ugleda povezanog sa nuklearnim oružjem", a istovremeno „ne plaća praktično nikakvu cenu - političku, diplomatsku, pa čak ni moralnu - za posedovanje nuklearnog oružja".

Dnevni list Izrael Hajom (Israel Hayom), novine sa najvećim tiražom u zemlji, posvetio je dugačak tekst razlozima zašto je Izrael toliko „tajanstven" u vezi sa sopstvenim nuklearnim kapacitetima.

„Primarni cilj Izraela je da po svaku cenu spreči nuklearno 'množenje'", i stoga, pristalice strategije amimuta „tvrde da bi napuštanje ove politike moglo dovesti do eskalacije nuklearne proliferacije na Bliskom istoku" i pokrenuti trku u naoružanju.

Centar za kontrolu naoružanja i neširenje tvrdi da je ovaj nedostatak jasnoće „ključna prepreka uspostavljanju zone bez oružja za masovno uništenje na Bliskom istoku".

A to, kažu, jeste stalni izazov.

Kako se zna da Izrael ima nuklearni program?

Prve informacije o nuklearnim kapacitetima Izraela potiču iz memoranduma Stejt departmenta SAD iz 1962. godine o sporazumu Francuske i Izraela koji je doveo do izgradnje nuklearne elektrane u Dimoni, na jugu zemlje, 1950-ih.

„Saradnja sa Francuskom bila je izgradnja reaktora za dobijanje plutonijuma", objašnjava Bohigas.

Pretraga grada na Gugl mapama otkriva da se Centar za nuklearna istraživanja Negev nalazi oko 10 kilometara dalje, usred pustinje.

U početku je kompleks opisan kao tekstilna fabrika, mesto za metalurška istraživanja i poljoprivredni kompleks.

Kasnije, 1960-ih, tadašnji izraelski premijer David Ben-Gurion je javno pomenuo izraelski nuklearni program.

Bilo je to u govoru pred Knesetom (parlamentom) i rekao je da centar za nuklearna istraživanja ima „mirnodopske svrhe".

Istrage američkih Ministarstava odbrane i energetike utvrđuju da je „vrlo jasno da Izrael ima program nuklearnog oružja", kaže Bohigas.

Odstupanje od oznake tajnosti osetljivih vladinih dokumenata pokazuje da je, barem do 1975. godine, američka vlada bila uverena da Izrael ima nuklearno oružje.

Ali postoji ključni trenutak u istoriji zemlje, a on ima ime: Mordehaj Vanunu.

Višegodišnji zatvor zbog otkrivanja informacija

Tokom 1980-ih nešto se malo više saznalo o izraelskom nuklearnom programu.

Vanunu je devet godina radio u nuklearnom reaktoru Dimona, do 1985. godine.

Ali pre toga, tajno je napravio dve rolne fotografija objekata.

Na fotografija se videla oprema za vađenje radioaktivnog materijala za proizvodnju oružja i laboratorija za modele termonuklearnih uređaja.

Godinu dana posle prestankla rada, pridružio se antinuklearnoj grupi u Sidneju, u Australiji, i tamo je upoznao kolumbijskog slobodnog novinara Oskara Gerera, koji ga je ubedio da objavi fotografije.

Zatim je kontaktirao novinara Pitera Hunama iz britanskog lista Sandej tajms.

Hunam je za program Svedoci istorije (Witness History) na BBC-ju rekao da je Vanunu verovao da će otkrivanjem ovih detalja pojačati međunarodni pritisak na Izrael da obuzda njegov nuklearni program.

Međutim, ništa od toga se nije dogodilo.

Priča dalje ide da su Vanunua drogirali i kidnapovali, i potom odveli u Izrael.

Izrael ga je osudio na 18 godina zatvora zbog izdaje i špijunaže zbog otkrivanja tajni nuklearnog arsenala zemlje.

Pušten je na slobodu 2004. godine.

Tada je rekao da je „ponosan i srećan zbog onoga što je uradio".

Po puštanju na slobodu, ponovo je osuđen i sada mu je zabranjeno da kontaktira strance ili napušta Izrael.

Zahvaljujući Vanunuovim otkrićima, saznalo se da Izrael ima program nuklearnog oružja.

Koliki arsenal Izrael ima i kako se meri?

Prema Vanunuu, stručnjaci su u to vreme procenili da Izrael ima između 100 i 200 nuklearnih bojevih glava.

Trenutno, institucije nadležne za praćenje nuklearnih aktivnosti, kao što je Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira, procenjuju da Izrael poseduje oko 90 bojevih glava.

A veruje se da je plutonijum potreban za nuklearno oružje oružja proizveden u istraživačkom reaktoru IRR-2 u Centru za nuklearna istraživanja Negev u blizini Dimone.

Prema zvaničnim informacijama koje je dostavio Izrael, reč je o termalnom reaktoru od 26 megavata, ali neki smatraju da je to potcenjivanje njegovog kapaciteta.

Kao i ceo izraelski nuklearni program, ovaj reaktor nije pod kontrolnim merama IAEA - skupom tehničkih mera koje međunarodna agencija primenjuje kako bi nezavisno proverila da se nuklearna postrojenja ne zloupotrebljavaju i da se nuklearni materijali ne preusmeravaju iz mirnodopskih upotreba.

Ali kako izračunavaju broj nuklearnih bojevih glava koje Izrael poseduje ako Izrael ne pruža informacije?

„Međunarodne organizacije prate i godišnje procenjuju arsenale", kaže Bohigas.

„U slučaju zemalja sa manje informacija, kao što su Izrael ili Severna Koreja, mi približno izračunavamo kolika je bila njihova proizvodnja uranijuma ili plutonijuma, kao što je slučaj sa Izraelom, poslednjih godina, a zatim odatle prikupljamo podatke", objašnjava on.

Dakle, kaže stručnjak, oni gledaju koliko dugo su dotične nuklearne elektrane radile, kakve su bile njihove performanse, a zatim prave procenu.

Ova metoda nije nova, niti je primenjena samo na Izrael ili Severnu Koreju, zemlju za koju se, prema istom proračunu, procenjuje da poseduje oko 50 bojevih glava.

Bohigas kaže da su pre potpisivanja Sporazuma o novom START-u (2011), kada nisu vršene obavezne periodične inspekcijske posete i naknadni izveštaji, organizacije pravile približne raspodele arsenala koje su tadašnji Sovjetski Savez i Sjedinjene Države mogli da imaju.

„I one su sasvim u skladu sa onim što je kasnije potvrđeno", primećuje on.

„Dakle, ovo nam barem daje ideju da procene koje se tiču Izraela i bojevih glava mogle da budu prilično stvarne", dodao je.

Zona bez nuklearnog oružanja?

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2012. godine usvojila rezoluciju kojom se Izrael poziva da omogući međunarodnu inspekciju njegovog nuklearnog programa.

Izrael, Sjedinjene Države i Kanada glasali su protiv predloga kojim se Izrael poziva da se pridruži Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja (NPT).

Iran jeste potpisao i ratifikovao ovaj sporazum 1970. godine.

Ali posle izraelskog napada na zemlju 13. juna 2025, portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova Esmail Bagaei potvrdio je da parlament priprema potrebnu dokumentaciju za povlačenje iz njega.

S druge strane, zahtevi za rezolucije kojima se Bliski istok proglašava zonom bez nuklearnog oružja redovno su bili podnošeni Generalnoj skupštini UN.

„Izrael je odbio, čak smatrajući to napadom na njegov teritorijalni integritet", objašnjava Bohigas.

Objašnjenje Izraela, prema izjavama prikupljenim u arhivi Instituta Ujedinjenih nacija za istraživanje razoružanja, jeste da se ove rezolucije ne bave stvarnim rizicima u regionu.

Ksavije Bohigas ističe da je „zabrinjavajuće što bilo koja država stiče i poseduje nuklearno oružje zbog opasnosti povezanih sa njegovim posedovanjem".

„Izuzetno je zabrinjavajuće što Izrael, koji je prekršio rezolucije Saveta bezbednosti UN, ignorisao međunarodno pravo i međunarodno humanitarno pravo, i dalje poseduje nuklearno oružje i što nijedna druga zemlja nije u stanju da ga zaustavi".

• Iranska nuklearna postrojenja koje je pogodio Izrael - satelitske fotografije
• Ko može da ima nuklearno naoružanje
• Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat
• Izgubljene nuklearne bombe koje niko ne može da pronađe
• Mali vodič kroz ruski nuklearni arsenal - koliko oružja ima i čemu ono služi
• Šta je taktičko nuklearno oružje i da li bi Rusija mogla da ga upotrebi

(BBC News, 06.19.2025)