Ми плачемо иза тамних наочара
Буро пре 4 дана
Први пут сам налетела на нишки бенд Добри Исак као средњошколка, негде у бескрајним пространствима интернета, а одмах ми је било јасно да у Србији није постојало – нити ће постојати – ништа слично.
Тада сам већ дубоко „угазила“ у пост-панк и сродне му жанрове, па сам њихов једини и култни албум Ми плачемо иза тамних наочара слушала опсесивно. Баритон Предрага Цветичанина, који ми се обраћао кроз грозничави, али неодољиво мелодични ритам и напукли, сирови звук, певао је о магловитим зимским јутрима, задимљеним баровима, мрачним угловима, аутодеструкцији – што се тако добро уклапало у атмосферу малог града у ком сам одрасла. Када сам недавно чула обраду
