Како су стотине ирских беба завршиле у тајној масовној гробници

Без евиденције о сахрани. Без надгробних плоча. Без споменика.

Ништа од свега тога није било до 2014. године у Туаму, на западу Ирске, кад је историчарка аматерка ископала доказе о масовној гробници, потенцијално у бившој септичкој јами, за коју се верује да садржи стотине беба.

Сада су истражитељи на неугледну травнату површину поред дечјег игралишта, у градском стамбеном насељу, послали копаче.

На том месту некада налазио дом за незбринуту децу Света Марија, установа коју је водила црква и која је између 1925. и 1961. пружала смештај за хиљаде жена и деце.

Многе ванбрачно затруднеле жене су у то време после порођаја биле одбачене од породица и одвојене од деце.

Према умрлицама, Патрик Дерејен је био прва беба која је умрла у Светој Марији – 1925. године, кад је имао свега пет месеци.

Мери Карти, истог узраста, била је последња, 1960. године.

У 35 године између њихових смрти, познато је да је тамо умрло још 794 беба и мале деце.

Верује се да су сахрањена у „одаји ужаса&qуот;, како је то назвао бивши ирски премијер Енда Кени.

Пи Џеј Хавети је првих шест година живота провео на месту које назива затвором, али сматра себе једним од срећника.

„Успео сам да побегнем одатле&qуот;, каже.

Присећа се како су „домци&qуот;, како су их звали, били шиканирани у школи.

„Морали смо да стижемо 10 минута касније и полазимо из школе 10 минута раније, јер нису желели да причамо са другом децом&qуот;, каже Пи Џеј.

„Чак и за време школских одмора, није нам било дозвољено да се играмо са њима – били смо ограђени од остатка.

„Били смо прљавштина са улице.&qуот;

Ова стигма је пратила Пи Џеја читав живот, чак и након што је нашао брижну старатељску породицу, али и каснијих година, кад је пронашао биолошку мајку, која је била раздвојена од њега кад је имао само годину дана.

Приче о дому, који су водиле часне сестре из Сестара Бон Секурс, деценијама су пратиле и њега и многе друге у Туаму, све док историчарка аматерка Кетрин Корлес мрачну историју Свете Марије није извукла на светлост дана.

Откриће масовне гробнице

Заинтересована да закопа по властитој породичној прошлости, Кетрин се 2005. пријавила за курс локалне историје.

Касније се њено интересовање преусмерило на Свету Марију и „домце&qуот; који су долазили у школу одвојени од ње и њених другара из одељења.

„Кад сам започињала, нисам имала појма шта ћу пронаћи&qуот;, присећа се.

За почетак, Кетрин је била изненађена што су њена безазлена питања наилазила на незаинтересоване одговоре или чак подозрење.

„Нико ми није помагао и нико није поседовао никакву евиденцију&qуот;, каже.

То је само учврстило њену решеност да открије нешто више о деци из дома.

До помака је дошло кад је разговарала са чуварем гробља, који ју је довео до стамбеног насеља на чијем месту се некада налазила установа.

Поред дечјег игралишта, налазило се травнато поље, са малим храмом око кипа Свете Марије.

Чувар гробља је рекао Кетрин да су двојица дечака средином седамдесетих, током игре, након што је дом био срушен, ту наишли на поломљену бетонску плочу.

Подигли су је и испод ње открили рупу.

У њој су се виделе кости.

Чувар гробља је испричао да је властима речено за то и да је место било прекривено.

Људи су веровали да су то посмртни остаци из времена Ирске глади 1840-тих.

Пре него што је постала дом за мајку и дете, установа је у време глади била сиротиште у којем је умрло много људи.

Али то се за Кетрин није поклапало.

Она је знала да су ти људи били укопани с поштовањем у пољу километар даље – постојао је споменик који је обележавао то место.

Њене сумње су биле додатно потврђене кад је упоредила старе мапе локације.

Једна из 1929. обележила је област на којој су дечаци нашли кости као „септичку јаму&qуот;.

Друга, из 1970-тих након што је дом већ био срушен, садржала је руком исписану белешку поред области која је гласила „гробље&qуот;.

Деловало је као да мапа указује да постоји гробница на том месту.

Кетрин је притом прочитала да је септичка јама, означена на претходној мапи, повучена из употребе 1937. године, па је, макар у теорији, била празна.

Али ко је онда био сахрањен тамо?

Кетрин је позвала матични уред за крштенице, умрлице и венчане листове у Галвеју и питала за имена све деце која су умрла у дому.

Две недеље касније, скептични државни службеник позвао ју је да је пита да ли их стварно жели све – Кетрин је очекивала „20 до 30&qуот; – али их је било на стотине.

Комплетан списак, кад га је Кетрин добила, бележио је 796 мртве деце.

Била је потпуно шокирана.

Њени докази су почели да указују на то ко се највероватније налази испод травнате површине код Свете Марије.

Али прво је проверила евиденцију о сахранама да би видела да ли је било које од тих стотине деце било сахрањено на гробљима у Галвеју или у суседном округу Мејо – и није могла да нађе ниједно.

Без ископавања, Кетрин није могла да докаже то без сваке сумње.

Она је сада веровала да је стотине деце сахрањено у необележеној масовној гробници, вероватно у неупотребљаваној септичкој јами, у Дому Свете Марије.

Кад је њено откриће 2014. доспело у међународне вести, сугађани су почели да исказују непријатељство према њој.

„Људи ми нису веровали&qуот;, присетила се она.

Многи су сумњали – или чак исказивали ниподаштавање – да историчарка аматерка може да открије један тако огроман скандал.

Али је постојао сведок који је све то видео рођеним очима.

Упозорење: Сегмент који следи садржи детаље који би могли да узнемире неке читаоце

Мери Моријарти је средином 1970-их живела у једној од кућа близу установе.

Убрзо након што је говорила за ББЦ њуз, она је преминула, али је њена породица пристала да оно што нам је испричала буде објављено и емитовано.

Мери се присетила како су је две жене посетиле раних седамдесетих рекавши да су „виделе дечкића са лобањом на штапу.&qуот;

Мери и њене комшинице су питале то дете где је пронашао лобању.

Он им је показао жбун и Мери, која је отишла да га погледа, „упала је у рупу&qуот;.

Светло је сијало са места на које је пала.

Тад је видела „мале замотуљке&qуот;, умотане у тканину која је поцрнела од трулежи и влаге, „послагане једне поред других у редовима све до врха.&qуот;

Колико их је било?

„На стотине&qуот;, одговорила је она.

После неког времена, кад је Мерин други син рођен у породилишту у Туаму, донеле су јој га часне сестре које су радиле тамо „у свим тим замотуљцима тканине&qуот; – баш као они које је видела у рупи.

„И тад сам схватила&qуот;, каже Мери, „да су оно што сам видела кад сам упала у рупу биле бебе.&qуот;

Кетринина открића су 2017. била потврђена – истрага ирске владе је изнедрила „значајан број људских посмртних остатака&qуот; у пробном ископавању на датој локацији.

Кости нису биле из времена глади, а „распон старости у време смрти&qуот; варирао је од 35 недеља до две или три године.

У том тренутку је већ у току била кампања за покретање комплетне истраге на локацији и Ана Кориган била је међу онима који су желели да власти започну ископавања.

Све док није ушла у педесете, Ана је веровала да је једино дете њених родитеља.

Међутим, приликом истраге породичне историје из 2012. године, открила је да је њена мајка 1946. и 1950. у дому родила два дечака - Џона и Вилијема.

Није могла да нађе умрлицу за Вилијама, али ју је нашла за Џона.

Званично је била забележена његова смрт у 16. месецу.

Под узроком смрти наведено је „рођен као идиот&qуот; и „мале богиње&qуот;.

Извештај инспекције у дому из 1947. године садржао је још неке детаље о Џону.

„Био је рођен нормалан и здрав, тежак скоро четири килограма&qуот;, каже Ана.

„У време кад је имао 13 месеци био је мршав са незајажљивим апетитом, и није имао контролу над телесним функцијама.&qуот;

„Потом је био мртав три месеца касније.&qуот;

У запису у књизи установе о „отпуштањима из дома&qуот; стоји да је Вилијам умро 1951. године.

Она не зна где је било ко од њих био сахрањен.

Ана, која је основала Групу за породице беба из Туама за преживеле и родбину, рекла је да су преминула деца сада добила глас.

„Знамо им свима имена. Знамо да су сви постојали као људска бића&qуот;, истиче она.

Сада почиње рад на проналажењу комплетних размера онога што се налази испод травнатог поља у Туаму.

'Апсолутно сићушне'

Очекује се да ће ископавање трајати две године.

„То је веома захтеван процес, први пут да се ради овако нешто у свету&qуот;, каже Данијел Мексвини, шеф операције, који је помагао да се пронађу нестала тела у ратним зонама као што је Авганистан.

Он је објаснио да ће се посмртни остаци помешати и да је бутна кост новорођенчади – највећа кост у људском телу – тек величине прста одрасле особе.

„Апсолутно су сићушне&qуот;, каже он.

„Морамо да ископамо остатке веома, веома пажљиво – да бисмо максимизовали могућност идентификације.&qуот;

Потешкоће у идентификацији посмртних остатака „не могу се потценити&qуот;, додао је он.

Колико год да то потраје, биће људи попут Ане који ће жељно ишчекивати вести – надајући се да ће чути нешто о сестрама, браћи, ујацима теткама и рођацима које никад нису имали прилике да упознају.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• У Канади пронађена нова масовна гробница староседалаца у бившој школи
• Немачки свештеници злостављали хиљаде деце
• Пронађен доказ о „највећем жртвовању деце у историји&qуот;

(ББЦ Невс, 07.15.2025)