Samopovređivanje: Poziv u pomoć koji se teško čuje

Upozorenje: sadržaj teksta može da bude uznemirujući za čitaoce

Olgica je imala četiri godine kada je otac počeo da je zlostavlja.

„Sećam se moje ruke na njegovom polnom organu.

„Sećam se osećaja bespomoćnosti i sramote koji su me stalno pratili", govori 27-godišnja Olgica* iz malog mesta u centralnoj Srbiji za BBC na srpskom.

U osnovnoj školi je iskusila vređanje vršnjaka koje je bilo toliko bolno da je u 13. godini pokušala samoubistvo popivši hrpu lekova.

„Nisam uspela. Preživela sam".

U srednjoj školi je prvi put povredila sebe fizički, kada je „u naletu besa uzela šestar i iskasapila se po ruci".

„Kasnije sam se sekla čime stignem."

Samopovređivanje je postalo deo njene svakodnevice.

Nesuicidalno samopovređivanje (NSSP) je namerno nanošenje fizičkog bola, bez želje da konačni ishod bude smrt.

Svako sedmo dete u Srbiji se bar jednom samopovredilo, pokazuju prvi rezulati istraživanje Prevalenca psihijatrijskih poremećaja kod dece i adolescenata na osnovu do sada obrađenog uzorka od 1.932 ispitanika.

Samopovređivanje se najčešće javlja u adolescenciji kada su mladi posebno podložni emocionalnim teškoćama i poremećajima mentalnog zdravlja, kaže Marija Lero, specijalizantkinja dečije i adolescentne psihijatrije Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

„Telo se tada menja, hormoni su uzburkani, a mladi pokušavaju da pronađu sopstveni identitet, steknu veću samostalnost i osiguraju mesto unutar vršnjačke grupe.

„Sve se to odvija u još nedovoljno zrelom mozgu", kaže Lero za BBC na srpskom.

„Samopovređivanje nije poremećaj, već ponašanje", objašnjava Nikolas Vesters, dečiji psiholog u Dečijem medicinskom centru u Dalasu, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Između „17 do 23 odsto adolescenata se u nekom trenutku života samopovređuje", kaže Vesters za BBC na srpskom.

„Mnogi prestanu tokom odrastanja, ali neprekidno samopovređivanje može da poveća rizik od kasnijeg pokušaja samoubistva".

Najčešći razlog samopovređivanja je regulisanje emocija, ukazuje.

„Deca i adolescenti (10 do 24 godine) nekada mogu da se osećaju emocionalno preopterećeno i tada mogu da otkriju da samopovređivanje pomaže u smanjenju patnje.

„Drugi se osećaju prazno, pa pre biraju da osete fizički bol, nego ništa", kaže Vesters.

• Prevencija samoubistva: „Pričajte kada vam je teško, to može da vas spasi”
• Šta je anksioznost i kako da se borimo protiv nje
• Koje probleme imaju odrasli sa ADHD-om u Srbiji

Priča prva: Olgica*

Odrasla sam sa majkom i ocem.

Majka je, praktično, bila samohrani roditelj, jer je otac bio samo prisutan.

Učestvovao je samo kada je trebalo da me kritikuje i ismeva.

U četvrtoj i petoj godini me je seksualno zlostavljao, ali nikome tada nisam prijavila.

Kao odrasla sam ga pitala zašto je to radio, a on je samo odgovorio: „Što nisi sklonila ruke ako ti je smetalo".

Mama o tome ne želi da priča, jer se oseća krivom.

Kao devojčica, osećala sam se nezaštićeno i manje vredno.

U osnovnoj školi sam imala višak kilograma, zbog čega sam trpela vršnjačko nasilje, najviše od dečaka.

Otac me je ismevao zbog kilaže.

Kipela sam iznutra, ali nikome nisam smela da kažem za zlostavljanje.

Ne znam šta me je više pogađalo, zlostavljanje vršnjaka ili očevo ismevanje.

Upala sam u tešku depresiju, jer me otac nije voleo, pa što bi drugi.

Prvi put sam pokušala da se ubijem sa 13 godina kada sam popila lekove, ali sam preživela.

U srednjoj školi sam počela sa samopovređivanjem.

Prvo sam se iskasapila šestarom, međutim, oca to nije zanimalo.

Od tada, kad god sam se osećala bespomoćno i nezaštićeno ja bih se sekla nožem, šestarom, čime stignem.

Pogrešila sam što nisam rekla mami.

Na studijama je samopovređivanje prestalo, sve dok nisam ponovo pokušala da se ubijem, popila sam šaku lekova sa alkoholom.

Otac me je našao onesvešćenu u krevetu. Sedeo je. Nije uradio ništa.

Oproštajno pismo je bacio u kantu.

Još jedan pokušaj ubistva.

Na taj način sam htela da pokažem koliko mi znači podrška i zaštita.

Koliko vrištim za tim.

Koliko ne mogu sama sa sobom.

Koliko mrzim sebe.

Sekla sam se do 25. godine.

Želja za samopovređivanjem je prestala kada sam počela vezu sa osobom koja ima dijagnostifikovanu paranoju, šizofreniju, granični poremećaj ličnosti i agresiju.

On se sekao i udarao.

Maltretirao me je kao što je moj otac mučio majku.

Posle veze sa njim, više nisam imala želju za samopovređivanjem.

Smučilo mi se.

Ali, posledice su i dalje tu.

I dalje se osećam bespomoćnom i nezaštićenom.

I dalje tražim oca, iako on ne želi da komunicira sa mnom.

I dalje plačem i vrištim u sebi.

Čak i dok sam ovo pisala.

Htela sam samo da čujem, ne brini, tata je tu.

*Olgica nikada nije zvanično prijavila oca za seksualno zlostavljanje.

Zašto samopovređivanje?

Ne postoji univerzalni razlog samopovređivanja.

„Mladi mogu da pribegnu samopovređivanju kako bi se izborili sa teškim i neprijatnim emocijama.

„Nekada to rade kako bi privukli pažnju drugih, izrazili nemoć ili signalizirali da im je potrebna pomoć", kaže Lero.

Kada pokušavaju da emocionalnu bol zamene fizičkom, ono može da im donese privremeno olakšanje, objašnjava.

„Većina njih se oseća bolje posle samopovređivanja, jer brzo pređu iz stanja visoke uznemirenosti u smirenost.

„To privremeno funkcioniše", kaže Dženis Vitlok, direktorka Istraživačkog centra o samopovređivanju i oporavku na Kornel univerzitetu u Americi.

Društvene mreže su plodno tlo za razmenu takvih iskustava među mladima koji čak i dele „tutorijale ili dnevnike samopovređivanja".

„Takvo ponašanje može da dovede do takozvane socijalne zaraze, kada počinje da se širi među vršnjacima", naročito ako su psihološki ranjivi, kaže Lero.

Dečaci se manje povređuju ili manje dolaze po pomoć, kaže Ana Kesić, psihijatarka Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu.

Priča druga: Zorana*

Počela sam da se povređujem kada sam imala šest godina.

Pržila sam ruku na grejalicu.

Stanje se pogoršalo u pubertetu, pa sam tad sekla ruke i noge, skrivajući ožiljke.

Pazila sam da se ne sečem duboko, jer mi je bilo potrebno samo nešto da osetim.

Bila sam ljuta i besna i pokušavala sam nekako to da ublažim.

Nekad je bila samo želja da sebe kaznim zbog nekih osećanja.

Bol je pomagao da mislim na njega, a ne na ono što sam osećala iznutra.

Niko nikada nije primetio, jer sam nosila duge rukave ili govorila da je bilo slučajno.

Nisam imala terapiju, jer se nikome nisam obratila za pomoć.

Hobi, muzika, sport i dobro društvo bili su lek za mene.

Kao odrasla sam saznala da imam jedan oblik autizma.

I moja deca imaju autizam.

Kako videti samopovređivanje

„Tipična mesta gde se mladi seku ili grebu su ruke, zglobovi, butine i to su višestruke linije.

„Roditelji treba da obrate pažnju ako deca stalno nose duge rukave ili pantalone, mnogo nakita ili rukavice i zavoje", kaže Dženis Vitlok.

Alarm treba da se uključi i ukoliko dete postane povučeno ili depresivno, ali ima i onih koji normalno funkcionišu i izgledom ne odaju da se samopovređuju, upozorava ona.

Mladi koji su skloni samopovređivanju izbegavaju i fizičke aktivnosti koje mogu da otkriju rane na koži.

Nekada „provode mnogo vremena u kupatilu ili izolovanim prostorijama kod kuće ili školi", ukazuje psiholog Vesters.

„I uvek daju objašnjenja da su se slučajno posekli ili da su ih pas ili mačka izgrebali."

Istraživanja pokazuju da se „devojčice češće seku i grebu, dok dečaci udaraju glavom ili pesnicama o zid, udaraju se rukama ili predmetima", kaže Lero.

„Grebanje, urezivanje, kidanje kože, opekotine, lupanje samo su neki od načina samopovređivanja."

• Izlaz iz problema ne sme da bude beg u smrt
• „Pokušaje da se ubijem pretvorila sam u strip“
• Kako razgovarati s nekim ko razmišlja o samoubistvu

Priča treća: Majka*

Uspela je da sakrije od mene, a imale smo blizak odnos.

Ćerka sada puni 15 godina, a samopovređivala se kada je imala 13.

Sekla se dva meseca, što je meni promaklo.

Noge su joj pune ožiljaka, od članaka do butina.

Živimo u zemlji gde je više hladno nego toplo, pa je i ona češće u dugim pantalonama.

Ali, kako se bližilo leto, znala je da će doći u Srbiju kod oca, pa se poverila nastavnici u školi.

Ni u školi nisu primetili.

Bio je ogroman šok za mene kada sam saznala.

U početku je bilo mučno, jer nije htela o tome da priča sa mnom, a onda mi je napisala pismo.

Rekla je da je toliko bila nesrećna i da je bolelo unutra, da nije znala na koji način da reši taj problem, pa je posegnula za nožićem iz rezača.

To ju je relaksiralo.

Usledio je problem i sa hranom.

A meni se srušio ceo svet.

Nesreća, poraz, bol i beznađe.

U početku sam možda bila gruba, ali vremenom smo se smirile i razgovarale.

Sada se bavimo lečenjem ožiljaka i ovde ima dobru podršku sistema, jer smo odmah dobili dva psihologa, internistu i nutricionistu.

Samopovređivanje i samoubistvo

Onaj ko hoće da se povredi ne želi da se ubije, već da pregura dan, a ne da ga okonča, objašnjava Kesić.

Međutim, „činjenica je da oni na kraju češće pokušaju samoubistvo", upozorava ona.

Što se neko više samopovređuje, veća je verovatnoća da će mu samoubilačke misli proći kroz glavu, ukazuje i Vesters.

Mnogi aspekti samopovređivanja nisu do kraja razjašnjeni, poput povezanosti sa samoubistvom, ističe Marija Lero.

„Samopovređivanje se ne sme posmatrati kao faza koju će adolescent prerasti.

„Kod određenog broja mladih dolazi do eskalacije psihičke patnje, što značajno povećava rizik od pokušaja samoubistva", kaže Lero.

Priča četvrta: Zvezdana*

U prvom razredu srednje škole drugarice su bile nesrećne, depresivne i anksiozne i već su se uveliko sekle.

I ja sam počela.

Sve smo imale narušene porodice i traume.

Očaj, potisnuti bes prema drugima i sebi, tugu iskaljivala sam vrhom šestara.

Što je nalet tih emocija bio veći, oštrica bi radila brže i dublje.

Nisam znala šta da radim sa burnim emocijama, pa mi je telo bilo najbolji 'teren'.

Osuđivanje drugih me je nateralo da skrivam ožiljke.

A onda sam počela da ih pokazujem.

Od 16. godine pokušala sam da se ubijem šest ili sedam puta, uglavnom lekovima.

Pre prvog pokušaja samoubistva, sve što sam čula je da je to „samo faza".

Prvi put sam završila u bolnici u Beogradu, sa mnogo problematične dece.

Na grupnim terapijama su nas učili samo kako da se bolje odnosimo prema zaposlenima.

Nismo ni mogli ništa drugo da učimo, jer su nam stalno davali lekove.

Gde god da sam ležala na psihijatrijskim odeljenjima, priča je bila uvek ista - mi smo kriminalci zato što smo nesrećni, a psihijatrija je popravni dom.

A onda sam dospela na psihijatriju u valjevskoj bolnici, gde su uslovi bili jezivi.

Kupatila su bila konstantno u fekalijama, bez vrata, vikali su na nas, a ko nije bio u stanju da dođe da jede, ostajao je gladan.

Osećaš se osramoćeno, nemoćno, pobeđeno, izloženo.

Na kraju, najviše su mi pomogli dragi ljudi i životinje.

A za prekid samopovređivanja - neizmeran strah da ne završim ponovo u bolnici u Valjevu.

Priča peta: Svetlana*

Odrasla sam u haotičnom porodičnom okruženju.

Roditelji su često imali verbalne i fizičke sukobe, a ja sam bila najmlađa od troje dece.

Brat je rođen kao autistično dete sa posebnim potrebama, dok je sestra imala epilepsiju i paranoidni poremećaj ličnosti.

Bila sam sama, bez nekog nadzora i bez nekih socijalnih veština.

Dešavalo se nekad da se umešam roditeljima u svađu, a na kraju ja dobijem batine.

U osnovnoj školi sa sam se osećala odbačeno, manje vredno, nesposobno i nepodržano.

Počela sam da sumnjam u sopstvenu vrednost.

Osećala sam stid od vlastite porodice.

Onda su došli anksioznost, strepnja i problemi sa okruženjem.

U srednjoj školi je bilo još gore.

Počela sam da uzimam lekove za spavanje.

Kada me je bolela glava, pila sam po četiri ili pet tableta protiv bolova.

Povraćala sam i onesvešćivala se, ali niko nije primetio da je to od lekova.

Išla sam u srednju medicinsku školu, pa su mi igle bile dostupne.

Na rukama sam pravila posekotine, iznad šaka. Ožiljke niko nije primećivao.

Tek kad sam se poverila majci, odvela me je kod psihijatra koji mi je dao antidepresive.

Ožiljke nisam pokazala jer sam se plašila da će me ostaviti u bolnici.

Roditelji su na odlazak kod psihijatra gledali kao na nešto o čemu se ne priča.

I danas idem redovno na psihoterapiju.

• Pet saveta za samopomoć od pre 400 godina koji vrede i danas
• Kako je Siniša filmovima pobedio beznađe i pronašao novi životni put
• Jednostavna, a moćna vežba za bolje raspoloženje

Kako pomoći

Razumevanje, priča i podrška.

Neophodno je napraviti mrežu podrške za dete, jer ako neko traži pomoć, treba mu je pružiti, a ne suditi o načinu na koji je traži, savet je stručnjaka za mentalno zdravlje.

„Ako se neko povređuje zbog pažnje, treba mu se posvetiti sa saosećanjem a ne osuđivački.

„Terapije koje su najkorisnije su usredsređene na poboljšanje regulisanja emocija”, kaže Vesters.

Roditelji treba uvek da budu uključeni, da uče o samopovređivanju i naoružaju se strpljenjem, ukazuje.

„Ako se neko povređuje godinama, nije realno da odmah prestane.”

Priča šesta: Izabela*

U tim trenucima, telo luči hormone poput endorfina, koji ublažava emotivni haos, umiri telo i nakratko stvori osećaj olakšanja.

Tako je i meni bilo.

Nikada nisam imala želju da se povredim, već da se oslobodim unutrašnjeg bola.

Oduvek sam bila anksiozna a tokom školskih dana, činilo mi se da život često nema ni smisao ni svrhu.

Sa 14 godina sam počela da se povređujem.

U meni je tada bila zbrka emocija, nisam znala kako da se nosim sa tim.

Onda mi je palo na pamet da bi možda fizički bol mogao da i donese olakšanje.

Uzela sam šestar i tako počinje moja priča.

Bilo me je sramota zbog toga, a najviše sam osećala strah kako će moji najbliži reagovati.

Sestra je prva primetila i nežno me je ohrabrila da potražim pomoć psihologa.

Roditelji su bili uplašeni i sve im je bilo nepoznato.

Prvi susreti sa terapeutom bili su teški, jer nisam navikla da pričam o emocijama, a osećala sam užasnu krivicu zbog toga.

Tokom godina terapije naučila sam da se nosim sa sobom - puštala bih glasno muziku, polivala se hladnom vodom ili popila lek, samo da ne povredim sebe.

Sestra je bila uvek uz mene, čak i kad sam ja sama od sebe odustajala.

Pogledajte video: 'Za tebe #VažnoJe' - onlajn zajednica za podršku i razgovor

Neke od stručnih ustanova, savetovališta i SOS telefona koji vam mogu pružiti pomoć u Srbiji su:

Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević

Višegradska 26, Beograd; Telefon: 011/3636400; www.lazalazarevic.rs

Nacionalna linija za pomoć adolescentima 0800309309, dostupna 24 sata dnevno, svi pozivi su anonimni i besplatni

Centar Srce

Telefon: 0800-300-303; Mejl: vanja@centarsrce.org; www.centarsrce.org

Radno vreme je 14 do 23 časova, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna

Dodatne adrese i kontakte institucija i organizacija u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i regionu koje se bave mentalnim zdravljem možete naći na ovom linku, u grupi „Za Tebe #VažnoJe".

* Imena su izmenjena zbog zaštite privatnosti

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Pet saveta za samopomoć od pre 400 godina koji vrede i danas
• „Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro“
• Kako mladi iz manjih mesta u Srbiji brinu o mentalnom zdravlju
• Život sa šizofrenijom: „Glasovi su mi govorili da će me spasiti"
• Zašto se osećamo toliko usamljeno iako smo okruženi ljudima
• Praktični saveti za srećniji život
• Večiti ringišpil: Život sa bipolarnim poremećajem u Srbiji

(BBC News, 07.30.2025)