Kad seljak kaže: „Dosta“

Setih se pre neki dan ljudine. Ne čoveka, ne seljaka, nego vertikale s kičmom Milisava iz Prijezdića, sela gde zora još uvek ima ukus dima i tišine. Bio je visok, koščat, oči kao potok pod snegom, hladne i jasne, lice usko, grkljan štrči, a leđa ravna k’o volovski jaram. Na glavi šajkača, skida se samo kad se sedi na ‘ladan kamen. U torbi sve što se ne može kupiti već samo naslediti. U ta vremena, ljudi su se dozivali s brda na brdo, jer telefon je bio luksuz a