Субвенције страним фирмама у Србији: Лек или болест привреде

У последње две деценије, власти у Србији привлаче капитал из иностранства различитим субвенцијама и олакшицама за улагаче. Колико тај модел помаже домаћој привреди?

BBC News 11.08.2025

Најављују их помпезно, добијају позамашан новац из државне касе и отварају се уз аплаузе и у присуству камера.

Али многе субвенционисане стране компаније брзо су стављале катанац далеко од медијске помпе, остављајући стотине људи без посла.

У последње две деценије, власти у Србији привлаче капитал из иностранства различитим субвенцијама и олакшицама за улагаче, уверавајући да то подстиче развој домаће привреде.

Србија није измислила економски модел привлачења страних инвестиција давањем бројних привилегија, ослобађања од пореза и додељивања силних субвенција, објашњава Бранимир Јовановић са Института за међународну економију у Бечу.

Скоро сви на Балкану раде исто, са мањим или већим разликама, а пре њих је то примењивала и цела средња Европа, попут Пољске, Чешке, Словачке и Мађарске.

„У тој трци, коју су неки назвали 'трка према дну' - балканске земље су можда отишле и предалеко, јер не само да су давале више, него често нису ни пазиле коме дају новац, нити су анализирале да ли је ефективно потрошен&qуот;, указује Јовановић за ББЦ на српском.

А реч је о великим свотама.

Само у 2024. години уплаћено је више од 93 милиона евра на рачуне 54 компаније, објавио је сајт бизнис.рс, позивајући се на податке Министарства привреде.

Новац су добиле компаније из најразличитијих грана пословања од фармацеутских, прехрамбених до производње обуће или електричних кућних апарата.

Готово половина - 48 милиона евра - издвојена је за постројење фабрике холандске компаније Стелантис у Крагујевцу где ће се, како је поносно речено, правити електрични аутомобил.

Из Министарства привреде нису одговорили на питања ББЦ-ја колико је државног новца Србија дала страним фирмама у последњих десет година за покретање бизниса.

О појединим инвеститорима говорило се, не само због високих подстицаја, већ због лоших услова рада или због брзих одлазака из Србије.

„У неким примерима, Србија је покривала до 70 одсто улагања, а није добила или не добија ни део зараде&qуот;, тврди економиста Јовановић, дугогодишњи аналитичар привреде земаља Западног Балкана.

Опет на бироу

Невенка* је међу 2.000 радника који ће у децембру 2025. остати без посла.

Ради у једној од четири фабрике немачке компаније Леони, произвођача оптичких влакана и каблова за аутомобиле, у месту Малошиште, недалеко од Ниша, на југу земље.

Компанија у Србији послује готово 15 година, а погоне има и у Нишу, Прокупљу и Краљеву.

Невенка је прве три године радила у нишкој јединици, а онда су је преместили.

„Плата је стизала редовно, а посао к'о посао, мора да се ради&qуот;, прича ова 55-годишњакиња.

Кроз земљиште и новчане подстицаје, из државног буџета овој компанији је дато 36 милиона евра, а заузврат фирма је била у обавези да запосли 7.400 људи, кажу из групације Леони Србија за ББЦ на српском.

Од 2018. имају више од 10.000 радника.

У објекте и опрему уложили су око 230 милиона евра, а кроз порезе и доприносе годишње уплаћују око 47 милиона евра, наводе у писаном одговору.

„Слива се више новца него што је укупан износ субвенција, а све уговорне обавезе по основу субвенција су истекле.

„За производни погон у Краљеву субвенције нисмо тражили, тако да није ни било новчане помоћи државе&qуот;, додају.

Ипак, почетком 2025. најавили су да смањују обим производње.

Упркос доброј почетној „новчаној ињекцији&qуот;, производни погон у Малошишту се гаси, јер се ради са значајним губитком, а „ситуацију додатно отежава пад европске аутомобилске индустрије&qуот;, наводе из компаније.

Вест да остаје без посла Невенку, која није желела да јој се објави право име, затекла је, као и многе њене колеге.

Помињало се затварање фабрике у Нишу, али не и у Малошишту, каже.

„Није ми лако, али су у горим ситуацијама породице где оба брачна партнера остају без посла и то је стресно, поготово што многи имају кредит&qуот;, прича она.

Радиће до краја године и почетком 2026. запослени ће добити отпремнину.

„Онда опет на биро за запошљавање...

„Ваљда ће та отпремнина ваљда мало да помогне&qуот;, каже жена са завршеном Вишом економском школом.

Grupa ljudi ispred fabrike Geoksa u Vranju — Радници фабрике Геокс су данима протестовали пошто су сазнали, махом из медија, да се погон гаси

Кад је бег био циција

Пре четири година, исти пут од фабричке хале до шалтера бироа за запошљавање прешла је и Сандра Симић, самохрана мајка двоје деце из Врања, града на југу Србије са око 55.000 становника.

Када је италијанска компанија Геокс затворила фабрику, она је била међу 1.250 људи који су остали без посла.

Индустрију обуће добро је познавала, јер јој је један од првих послова био у некадашњем државном гиганту Коштана, затвореном 2003.

„Имаш посао, није бајно, али можеш да прехраниш децу&qуот;, прича она о раду у Геоксу за ББЦ на српском.

Била је на колективном одмору када је из медија сазнала да се после пет година фабрика гаси.

„Прво си затечен, а онда си бесан&qуот;, присећа се ова 46-годишњакиња.

Заједно са колегама је протестовала, али из управе никог није било у сивој згради.

Обраћали су се и градоначелнику, обећавали су им преквалификације и да ће их збринути, али је то важило за тек неколико стотина радника.

„У међувремену сам се некако снашла и данас радим два посла&qуот;, додаје.

Србија је издвојила око 12 милиона евра за италијанског инвеститора.

Уочи отварања фабрике, Александар Вучић, који је 2016. био премијер, поручио је „да је дошло време да држава промени однос према најсиромашнијем делу народа&qуот;.

„Влада је за наше услове дала много новца&qуот;, рекао је уочи отварања Вучић, данас председник Србије.

Италијанска фирма је добила 9.000 евра по радном месту, а држава је поклонила још 100 милиона динара - што је око 850.000 евра - за уређивање грађевинског земљишта за фабрику.

Комисија за контролу државне помоћи утврдила је потом да је Србија доделила 18,95 одсто више средства него што је законом прописано, али није објављено да ли је неко због тога санкционисан.

До објављивања текста, из Комисије нису одговорили да ли је сличних прекорачења било и касније са другим компанијама.

Колико пара толико музике

Кључ у браву после 15 година пословања у Нишу ставио је крајем априла 2025. и италијански модни бренд Бенетон због „пословних проблема&qуот;.

Тада је 950 радника остало без посла.

Није помогло ни што је компанија од Србије добила 8.000 евра по радном месту.

У највећем граду на југу Србије раднике отпушта и кинеска компанија за производњу електричне и електронске опреме за моторна возила - Џонсон електрик.

Још 300 тражиће друго радно место.

Са Министарством привреде потписали су уговор којим је предвиђено 19,2 милиона евра подстицаја, али је компанија крајем 2024. морала држави да врати око милион евра.

Без посла је остало и 2.000 запослених у фабрици британског Аптива у Лесковцу, града на југу Србије.

Отворена 2018. године, од Србије је добила више од 17 милиона евра.

Исти град напустио је и турски Џинси, такође субвенционисан из српске државне касе, а без посла је остало 700 радника, писала је Нова економија.

Фирма је 2011. добила 1,75 милиона евра, а две године касније ослобођена је плаћања таксе од 55. 000 евра за уређење градског грађевинског земљишта.

Машине је однела 2023, а део заосталих плата исплаћен је из Фонда солидарности, односно из државног буџета, писао је Југпресс.

После 17 година, фирма Дрекслмајер најавила је да ће угасити погон у војвођанском граду Зрењанину до краја 2025. гаси због „све дубље кризе у немачкој аутоиндустрији“.

Запосленима, 2.000 колико их је, понудиће одговарајући социјални пакет, најавили су.

'То нису наше фабрике'

Власти у међувремену најављују долазак нових улагача и радна места.

И о њима говоре у суперлативу, диче се субвенцијама, али за сада не откривају за колико ће државна каса бити лакша.

Иако су Законом о улагању, усвојеним 2014., домаћи и страни инвеститори изједначени неретко се указује да предност у додељивању подстицаја имају фирме из иностранства.

Званичници у Србији често понављају да су за развој домаће привреде подједнако значајни како страни тако и домаћи улагачи.

У Србији се стране инвестиције посматрају као замена домаћој привреди, а не као њен додатак, изјавио је раније за ББЦ Урош Делевић, професор међународне економије на Универзитету у Лондону.

„Отварају се стране фабрике, стално чујемо: 'ево наша привреда је боља, јер имамо и ову фабрику', али ми је немамо.

„То није наша фабрика, јер нема везе са нашим домаћим капиталом - када сте последњи пут чули да је неко наш отворио нешто у Србији?&qуот;, рекао је он.

Ипак, све што произведу стране компаније убраја се у бруто друштвени производ Србије (БДП).

Али, субвенције не решавају незапосленост у локалним срединама.

Нове компаније из иностранства углавном посао дају радницима из пропалих државних предузећа, чиме се не повећава број запослених у том месту, указује Делевић.

Стари рецепт, а бољке нове

После пада социјализма 1980-их, западне компаније су похрлиле да уложе у земље бившег источног блока, и у том такмичењу ко ће где да инвестира, чланице такозване Вишеградске групе нудиле су сличне повластице како би привукле више и боље инвеститоре, указује економиста Јовановић.

„Када су балканске земље виделе да је тамо давало резултата и оне су пре неких петнаестак година почеле то исто.

„Али су морале да нуде веће повластице јер су у односу на ову четворку (Чешка, Словачка, Пољска, Мађарска) биле мање развијене и мање атрактивне&qуот;, додаје.

Подстицаји страним компанијама у Србији су уведени 2006. на предлог тадашњег министра финансија Млађана Динкића.

За свако отворено радно место из државне касе исплаћивало се између 2.000 и 10.000 евра.

„Модел раста заснован на разним повластицама био је одговарајући пре три деценије, па до пре неколико година.

„Свет је пролазио кроз фазу хиперглобализације, велике корпорације су инвестирале свуда у свету, источна Европа се отварала, и чинило се да је то најефективнији модел раста&qуот;, каже Јовановић.

Ко је Млађан Динкић?

Млађан Динкић је један од оснивача и координатора Групе17 од 1997 до 1999. године када постаје њен извршни директор.

Када је та организација стручњака 2002. године прерасла у странку Г17 плус, Динкић је постао њен потпредседник, а од 2006. и њен председник, после повлачења Мирољуба Лабуса из политике.

Од 2000. до 2003. године, Динкић је био гувернер Народне банке Југославије.

Био је министар економије и регионалног развоја у владама Србије од 2007. до 2011. године, а министар финансија од 2004. до 2006. године и од 2012. до 2013. године.

Као министар економије у влади Војислава Коштунице, Динкић је остао упамћен као неко ко је увео доделу бесплатних акција грађанима чију је вредност проценио на 1.000 евра, подсетио је лист Данас.

Грађани те акције нису добили.

У мају 2010. године формирао је коалицију која касније прераста у странку Уједињени региони Србије (УРС).

Од 2000-их, Динкић и његова странка су годинама били неизоставни део сваке власти.

После 2012. године и победе Српске напредне странке, Динкић и представници његове странке били су и у коалиционој влади премијера Ивице Дачића, лидера Социјалистичке партије Србије (СПС).

После две године у власти са напредњацима и социјалистима, Динкић и његови кадрови остали су без министарских позиција, а некадашњи лидер Г17 плус и Уједињених региона Србије повукао се из политике и посветио приватном бизнису.

Динкић је једно време био изасланик председника Србије Александра Вучића за Уједињене Арапске Емирате, а како је та сарадња прекинута није јавно објављено, писао је лист Данас.

У међувремену штошта се променило, те је питање колико је овакав лек делотворан за старе бољке.

„Глобализација је скоро мртва - због ратова, политичке неизвесности и царина и велике корпорације готово и да не инвестирају, ни код куће, ни у иностранству.

„Последњих година индустријска политика се све више намеће као развојна стратегија&qуот;, указује.

Индустријска политика значи да држава треба да изабере секторе који ће бити носиоци економског раста и да настоји да их развије како год зна и уме, додаје.

Јовановић наводи пример кинеске стратегије „Маде ин Цхина 2025“, захваљујући којој је ова азијска држава постала светски лидер у електричним аутомобилима.

Скоро све развијене земље имале су неку врсту индустријске политике у неком периоду.

„У Србији би индустријска политика требало да замени привлачење страних инвестиција.

„У оквиру ње такође могу да буду привучене поједине стране инвестиције, али све мора да буде стратешки и селективно, мислећи на ширу слику&qуот;, закључује Јовановић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук