Кроз тврђаве и цркве Виљнуса или - како нисам добио држављанство уметничке републике

„Ужупио рес публика&qуот; - пише на металној табли, недалеко од центра Виљнуса, поред моста са чије металне ограде висе зелене, црвене и плаве траке, као и љуљашка украшена веселим мотивима.

На граници сам, лагано прелазим на другу страну обале реке Виљне, по којој престоница Литваније носи назив, и ступам на тло такозване Ужупис републике „основане&qуот; пре скоро три деценије.

У сусрет ми иду туристи, разни локалци и уметници оригиналних стилова, што може да значи само једно - на правом сам месту.

Одмах на улазу у ову самопроглашену, кобајаги државу и уметнички кварт, дочекује ме објекат у коме је „гранична контрола“.

Улазим са пасошем у руци и намером да поставим једно просто, али важно питање.

„Како добити држављанство Ужупис републике?&qуот;, питам жену од педесетак година која ради у овој, испоставиће се, продавници сувенира.

„Па, мораћете да купите неку некретнину&qуот;, одговара делимично озбиљно.

Испред ње су два печата - оба удара на разгледницу коју сам пазарио, али са одсуством ентузијазма то чини и у пасошу изговарајући: „Многи туристи ово раде&qуот;.

„Мора да сте навикли, тако је када сте туристичка атракција&qуот;, одговарам, стављајући исправу у ранац.

На једном отиску је данашњи датум, на другом година оснивања „републике&qуот;.

„Сада имате визу на годину дана, а после се морате вратити да бисте је продужили&qуот;, осмехујући се додаје кратко подшишана продавачица, намештајући наочаре.

„А онда ћу морати назад, да купим некретнину&qуот;, у шали додајем.

Лавиринт од улица и случајни сусрети код Старог града

После четири сата вожње аутобусом кроз маглом окупану низију и омање варошице, стижем у Виљнус, главни град Литваније.

По изласку са аутобуске, дочекује ме монументална грађевина главне железничке станице, више тролејбуса који возе спуштених жица за напајање и један интересантан мурал - физичар и нобеловац Алберт Ајнштајн са наочарама за сунце и златним ланцем око врата.

„Београде ти ли си?&qуот;, помислих у себи јер, ако изузмемо пар детаља, попут електричних тротинета и бицикала за изнајмљивање паркираних свуда унаоколо, овај део Виљнуса ме неодољиво подсетио на потез око некадашње главне железничке станице у српској престоници.

До старог дела града стижем кроз лавиринт од улица, те ред дотрајалих и ред реновираних фасада, као и више паркова без клупа.

Саобраћајних гужви нема, а и тамо где настане привремени застој, нико не труби, нити се нервира.

„Новинар, је л' си ти?&qуот;, чујем познати глас, док стојим загледан, час у приватну зграду на којој је велика застава Палестине, час на стару зграду Литванске народне филхармоније, испред које виси плаво-жута Украјине, често виђена на државним институцијама.

Поздрављају ме Ђорђе и Драган, Бањалучани које сам интервјуисао за текст и видео на дан утакмице Србије и Турске, на Евробаскету 2025. у летонској Риги.

Седамо у суседни кафић на кратки предах уз минијатурне крофнице и домаћи квас, ферментисано безалкохолно пиће на бази житарица, по коме плута суво грожђе.

„Бољи је онај индустријски што сам пио у Риги&qуот;, говорим Драгану, нимало одушевљеном нарученим напитком.

Катедрала и чудесни плочник

У самом срцу града, у коме живи нешто више од 607.000 људи, на више од 350 хектара простире се историјски центар Виљнуса, део Унескове листе Светске културне баштине од 1994, испуњен бројним хришћанским богомољама.

Упркос инвазијама и делимичном уништењу, Стари град је успео да сачува „природно окружење и средњовековни распоред&qуот;, што га је, у неку руку, и квалификовало за заштиту.

Први писани траг о Виљнусу датира из 1323. када је постао престоница Литваније под великим војводом Гедимином, чији споменик краси плато код још једне градске знаменитости унутар Старог града - Базилике Светих Станислава и Владислава.

Чешће називана Виљнуска катедрала подигнута је на месту некадашњег паганског храма.

Чине је бели звоник од 57 метара и огромна издужена зграда налик каквом грчком храму или у најмању руку музеју.

Унутрашњост главне католичке богомоље Виљнуса, више пута подизане и рушене, далеко је скромнија - ту су бројне слике окачене по белим зидовима, огромне свеће и златно-сиве оргуље на галерији.

Одмах на улазу у катедралу налази се још један комад градске и националне историје - плочник „Стебуклас&qуот;, што у преводу са литванског значи „чудо&qуот;.

На овом месту се завршио Балтички пут, више од 600 километара дугачак људски ланац формиран 23. августа 1989. од Талина, главног града Естоније, преко летонске престонице Риге, до Виљнуса.

Скоро два милиона људи спојило је руке на мирном политичком протесту „демонстрирајући јединство у напорима ка слободи&qуот; и независности од Совјетског Савеза чији су део ове републике биле - а по њима „под окупацијом&qуот;.

Чудотворни плочник је данас туристичка атракција где се замишљају жеље, али с обзиром на моје горко искуство са буба маром у Риги, одустао сам од ритуала.

Погледајте видео: Као на филму - портал који повезује градове у Литванији и Пољској

Црква из бајке и кула из средњег века

Неколико десетина метара даље је брдо, на којем суверено стоји још један симбол града - кула Гедиминас, део комплекса замкова Виљнуса, односно њени остаци.

У подножју је више објеката такозваног Доњег замка, који се делом наслања на реке Нерис (другачије Вилија) и Виљну, док црвена кула, са које вијори литванска застава, припада Горњем.

До ње се стиже стрмом калдрмом и многобројним дрвеним степеницама, као и успињачом која тренутно не ради.

„Како вам пада свакодневно пењање узбрдо пошто успињача не ради&qуот;, питам радницу у кули која наплаћује улаз, бришући грашке зноја са лица.

„Цлосед (затворена је)“, одговара ми кратко и збуњено на енглеском, мислећи на лифт који довози туристе од подножја замка до врха и једне од највиших тачки Виљнуса, на скоро 50 метар надморске висине.

Са брда се пружа нестваран поглед ка свим деловима града, па се тако, са једне стране, назиру уске, испресецане улице Старог града и црвени кровови времешних грађевина, а са друге, стаклени небодери у новијем делу Виљнуса, подизани по осамостаљењу Литваније марта 1990.

Феноменалан пејзаж, плес разноразних боја.

Виде се и звоници десетина католичких, православних и протестантских богомоља Старог града, а једна ми посебно привлачи пажњу - Црква Свете Ане, саграђена крајем 15. века.

Да је, овако аутентична и живописна, као редак представник готичке архитектуре у граду, изграђена на оближњем брду, верујем да би била добар избор за снимање филмова код екранизације легендарних бајки или макар послужила као инспирација за исте.

Заобилазећи бугарске туристе улазим у ову католичку цркву где ме чека живописни ентеријер састављен од шарених витража, жуто-белих трака које висе са плафона, лустера од 15 сијалица и мноштво фигура и кипова.

Кобајаги републиком

Када ме је колега у поруци питао „какав је Виљнус&qуот;, одговорио сам му: „Симпатичан градић&qуот;.

Било је то пре него што сам закорачио на територију Ужупис републике, последњег одредишта у овој краткој тури Виљнусом.

Целокупни утисак је учинила бољим.

Сат времена раније дојам је, може се рећи, зачинила и својеврсна регионална делиција, око које постоје и бројни спорови - розе супе од кефира и цвекле коју у Литванији зову шалтибаршчи, што буквално значи „хладни боршч (источноевропска чорба)&qуот;.

С оне стране реке (Виљне), што Ужупис дословно значи, на мање од једног квадратног километра, налази се истоимено насеље и вероватно „најмања, непризната република&qуот; на свету.

Има властиту валуту, симболично названу ужас евро, председника, савет министара и устав.

Са оближње зграде лепрша и њихова застава, плаве боје на којој је „света рука&qуот; са рупом по средини, као одраз „немогућности за примање мита&qуот;.

Ужупис републику су основали локални уметници, а колико је озбиљна ствар у питању говори и то да се као датум оснивања негде наводи 1. април 1998, а негде 1997. године.

Крећући се мањим сокаком одмах на почетку „државе&qуот; срећем људе са дредовима на глави, мушкарце у женској гардероби, мештанина одевеног у стимпанк стилу инспирисаном индустријским машинама на парни погон и више припадника хипстерске супкултуре.

Спорадично наилазе и туристи у егзотичним фудбалских дресовима, попут репрезентације Барбадоса, док се свуда унаоколо осећају мирисни штапићи.

На крају уличице је Ужупис арт инкубатор, један од најстаријих објеката у „републици&qуот; и некадашњи сквот из 1990-их.

„Овде и даље живе људи, на овим горњим спратовима&qуот;, показује ми један локалац.

Поред, у кориту реке Виљне су две високе столице за спасиоце, док у оближњем паркићу група људи спроводи неку врсту терапије алтернативном медицином или надрилекарством - великим камењем, дрвеним рашљама и истезањем.

Постоје поређења Ужуписа са Кристијанијом у Копенхагену.

Међутим, за разлику од „слободног града&qуот; и аутономне зоне у данској престоници коју су основали хипици пре више од пола века, сквотирајући је претходно, овде нема превише јасних политичких порука и садржаја, какви се очекују на таквим местима.

Делује ми да су напори, идеје и активности усмерени првенствено на онај део уметности које се тичу стимулисања људског ума, духа и чула.

Ходајући главном улицом, узбрдо, стижем до центра републике, где је 2002. подигнута статуа арханђела Гаврила, названа „Анђео Ужуписа“, као симбол раста и поновног рођења, док његова труба најављује ново доба слободног мишљења.

Десетину метара даље је и Авенија устава где су постављене табле са текстом овог „државотворног документа“, на више десетина светских језика – без верзије на српском.

Иначе, устав садржи 41 члан и састављен је за три сата током лета 1998. године.

Уставом је, између осталог, загарантовано и да „пас може бити пас&qуот; и да „мачка није у обавези да воли газду, али да мора да помогне кад је невоља&qуот;.

Уз то, „свако има право да умре, али то није обавезно&qуот;.

Док сунце лагано залази иза хоризонта, хитам на аутобус за Ригу и успут сабиран утиске.

Поново пролазим историјским језгром града куда одјекује музика уличних свирача.

Какав испраћај, мислим се.

Посета Виљнусу је готова, а ја не постадох држављанин Ужупис републике.

Накнадно сам сазнао да „не постоји институција која додељује или одузима држављанство&qуот;, те да „пасош или личну карту&qуот;, грађани цртају сами.

Све што је требало да урадим да бих добио папире, било је да гласно викнем: „Ја сам држављанин Ужупис републике&qуот;, што би, у суштини, и сада могао да учиним.

Но, ипак ћу „стицање држављанства&qуот; кобајаги, уметничке републике оставити за неки наредни пут.

Када ме живот поново буде нанео у „симпатични градић&qуот; Виљнус.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Упознајте Ригу: Ушушкана лука, стара калдрма и спор око совјетских трагова
• Разгледница Риге: Сецесија, залив и пијаца
• Одлазеће писмо из Риге: Три брата, црна мачка и легендарни уживо
• „Мусу земе Латвија“: Аутограми, креативна четврт у Бријан улици и кратке лекције летонског језика
• Прајд иза Гвоздене завесе: Како су четири бивше совјетске републике кренуле различитим путевима
• Естонија склања споменике из совјетског времена

(ББЦ Невс, 09.09.2025)