Шта спаја Београд и Ригу, а није кошарка
Београд и Рига наизглед немају ништа заједничко. Ипак, повезује их локомотива и три латинична слова.
Један је на Балкану, а други на Балтику.
Београд је милионски град на ушћу двеју река, а у Риги, која излази на Балтички залив, живи око 600.000 људи.
У главном граду Србије полаку изумиру зелене површине, а у престоници Летоније су на сваком кораку.
Раздваја их безмало 2.000 километара, нема чак ни директне авио-линије.
Шта онда већ неколико деценија повезује ове две, готово различите престонице?
Одговор сам сазнала сасвим случајно, разговарајући са пријатељем уочи одласка на Европско првенство у кошарци које се одржава баш у Риги.
„Ено га - онај плави воз.
„То је прављено баш у Риги, о њему сам ти причао&qуот;, показује ми Душан Милојевић помало усхићено на машину која је промицила мимо нас.
Поприлично је спор, помислила сам, и одмах запитала откуд они још у Београду.
Хајде да закотрљамо точак историје.
Од СССР-а до СФРЈ-а
Направљени су у погонима Фабрике вагона Рига (Рīгас вагонбūвес рūпнīца - РВР),1980-их.
Фабричке хале отворене су крајем 19. века, а између 1923. и 1930. произведено је око 40 трамвајских вагона за Ригу.
После Другог светског рата, Летонија је, попут Естоније и Литваније, била под совјетским кишобраном.
Био је то један од важнијих шрафова тадашње совјетске железничке индустрије.
РВР је производила железничка и трамвајска возила која су тутњала широм некадашњег Совјетског Савеза, али и неких других држава.
Први брзи путнички воз на релацији Москва-Санкт Петербург (тада Лењинград) изградио је управо РВР.
Производња трамваја почела је после Другог светског рата -1949. године.
Више од 6.000 трамвајских вагона РВР-6 направљено је од 1960. до 1989. године првобитно повезујући централне делове града са рубним крајевима.
Погледајте видео: Водич кроз Ригу
Када су возови из Риге први пут стигли у Београд сматрали су се модерним верзијама електричних возова, заменивши дотадашње са дизел погоном.
Крстариле су и београдским шинама од како је успостављен градски железнички саобраћај средином 1990-их, а стизале су до Ниша на југу, па и Пријепоља, на западу Србије.
У међувремену су ове возне композиције у Србији промениле рухо, али је мотор остао исти.
Управљачки системи су електронски, али не и дигитални, али иако 'тврди', сматрају се поузданим.
Србија би вероватно имала и више ових возова или гарнитура, како се стручно каже, да није било међународних санкција, па је испорука обустављена 1990-их.
Највише возова, а према неким подацима, нешто више од 40, стигло је у Србију, а мањи број испоручен је у Црну Гору и Северну Македонију.
Највећа мана су им стрми степеници за улаз/излаз путника.
Доласком нових возова потреба за РВР возовима до дугих релација у Србији је опала.
Швеђанка, Кенеди, Реган... Горбачов
Летонија је у међувремену стекла независност 1990, Совјетског Савеза више нема, распала се и бивша Југославија, али тих 16 возова и даље је у саставу Железнице Србије и њима и даље путује стотине становника Београда.
Међу њима је и Душан Милојевић.
Он је дете железница, како воли у шали да каже, и одувек су га занимале локомотиве и њихове техничке компоненте.
Знао је да шинама, које спајају стари и нови део Београда, језди између осталог и совјетска машина.
„Већина локомотива и гарнитура које су коришћене код нас имале су неко колоквијално име - 'Швеђанка', 'Кенеди', 'Реган', а знам да су ову звали 'Горбачов'.
„Оваквим надимцима се просто одређивало географско порекло, али и временска епоха када је нека локомотива стизала у руке ондашњих југословенских железница&qуот;, каже он за ББЦ на српском.
Али није знао да су управо компоненте воза, којим би повремено ишао на посао, прављене баш у Риги, некада значајној трговачкој луки на далеком и хладном Балтику.
„Тек пре неколико година, када сам почео чешће њиме да путујем, могао сам изблиза да уочим и анализирам логотип&qуот;, каже он за ББЦ на српском.
Схватио је да је Р заправо ознака за Ригу.
Фабрика вагона у Риги престаје да испоручује производе Русији када Летонија стиче независност, почетком 1990-их.
Урушавање овог магната почело је у 21. веку.
Уочи затварања, фабрика није имала ниједан нов путнички модел.
Њене производне просторије су под кључем од 2017. године.
У то сам се лично уверила када сам отишла до некадашњег фабричког погона - спуштена рампа и метална ограда.
У околним улицама влада мук, нема ни залуталих туриста, а у ваздуху се осећа мирис устајалости.
Само су се три латинична слова РВР постојано задржала на сивој, помало оронулој фасади зграде четвртастог облика.
На улицама Риге оваквих возова више нема, њима промичу углавном плаво-бели трамваји, али чешког произвођача.
Али у Београду, код Панчевачког моста, где је Железничка станица Дунав, и даље одзвања хук Летонца, како га путници од милоште зову.
Ту је и ознака ЈЖ412/416, натпис Зделано в СССР (Направљено у СССР-у) и лого РВР.
Исти који одолева на зидинама фабрике стотинама километара северније од српске престонице.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
- Некадашња главна Железничка станица у Београду: Од светске даме до напуштене старице
- Дневник из Риге: 'Да куцнем у дрво' и провозам се плаво-белим распеваним трамвајем
- Упознајте Ригу: Ушушкана лука, стара калдрма и спор око совјетских трагова
- Разгледница Риге: Сецесија, залив и пијаца
- Одлазеће писмо из Риге: Три брата, црна мачка и легендарни уживо
- „Мусу земе Латвија“: Аутограми, креативна четврт у Бријан улици и кратке лекције летонског језика
(ББЦ Невс, 09.10.2025)
Србија-Енглеска: Бродолом и инциденти на трибинама - у фотографијама
