Ардиевас, Риго: Сат против кашњења, обртање прасета и музика

„Могуће да су вам кофери остали у Бечу&qуот;, поручује нам радница на ришком аеродрому иза шалтера за изгубљене ствари.

У Бечу смо преседали, јер из Београда нема директне авио-линије до Риге.

Био је то наш први сусрет са главним градом Летоније.

Увече стиже још један авион из главног града Аустрије, можда стигну са њим.

Оставили смо податке, надајући се да ћемо кроз неколико сати, у најгорем случају дан касније, добити ствари назад.

Стигле су тек трећег дана нашег боравка, али то није утицало на наше добро расположење, па смо све окренули на шалу, што би стара изрека рекла - удри бригу на весеље.

Грујица Андрић, ББЦ новинар

Ваљда је увек најлепше када не очекујеш превише, прошло ми је кроз главу после неколико сати у Риги.

За час ме је очарала чистоћом, уређеним парковима и архитектуром, зачињеном различитим стиловима због којих час помислите да сте у централној Европи, час на њеном северу, а час у Војводини.

„Прелепа је, иста као наш Нови Сад“, рекли су ми српски навијачи из тог града још првог дана.

„Па, равна је, живот делује споро... Можда и подсећа“, помислио сам тада.

Док смо по топлом септембарском дану шетали поред Даугаве и гледали у Железнички мост преко ње, назвали смо га Жежељевим, свесно и подвесно поредећи два града удаљена готово 2.000 километара.

Примери сецесије подсетили су ме на Суботицу, још један војвођански град, о чему је колега Немања Митровић детаљније писао раније, па сам на то био спреман.

Замишљао сам и дрвене фасаде, које сам везивао за Балтик и северозападне области Русије, гледајући бројне документарце о природи снимљене у овим крајевима.

И нашао сам их, одмах испред смештаја: било их је белих, сивих, жутих, бордо и плавих, а заједничко им је да су готово све беспрекорно очуване, иако су неке старе и више векова.

Сећаћу се и плажа Саулкрастија, рибарског месташцета источно од Риге, риболовачких кућица и десетина чамаца преврнутих на обали, улица 'под конац', неполомљених клупа, уредних травњака и беспрекорних тротоара, иако смо 40 километара далеко од престонице.

„Аха, може и овако“, помислих.

Памтићу и тренутак кад сам први пут додирнуо воду Балтичког мора.

Нит је слатка, нит је слана, ал' је хладна, што групици Енглеза није сметало да се у њој окупају.

Нећу заборавити ни да смо до тамо стигли возом који изгледа као да је из 2055.

Гледајући кроз његове прозоре, био сам хипнотисан непрегледним четинарскима шумама, које су ми раније, без много знања о балтичким земљама, биле прва асоцијација на овај део Европе.

А заувек ће ми остати урезан и Евробаскет, доброћудни и весели навијачи Финске, фанатични Турци и Грци, уздржани Немци, као и двадесетак песама које су се бесомучно понављале са бине Фан зоне покрај Шаоми арене.

Финале је било за анале, златне конфете које падају по црним дресовима немачких репрезентативаца, сузе финских кошаркаша, хероја Европског првенства који на крају нису могли до медаље.

Трудићу се да заборавим издање Србије.

Знам да нећу успети.

Прасе се окреће

Дејана Вукадиновић, ББЦ новинарка

Евробаскет је улазио у завршницу, али и даље нисам имала утисак да је у току првенство у кошарци.

Нисам ни последње недеље августа када сам први пут боравила у летонској престоници.

Тај осећај ми се јављао око Арене, где је и било навијача, бар уочи утакмице.

На помен да смо из Србије највише би се одушевљали Грци и Турци.

Грци би нас грлили, добацујући да смо им браћа.

У самом граду и даље се одвијао паралелни свет.

И таман кад сам помислила да сам обишла сваки кутак старог дела набасам на скривену уличицу.

А тамо славље.

Са обе стране улице начичкани су мањи столови.

Локални бенд забавља окупљене који уживају у печеном кромпиру и пилетини, окрепљујући се углавном светлим, точеним пиво.

Пред једним кафићем обртало се и мало прасе.

„Какво балканирање&qуот;, коментарише Груја.

„Шта се слави?&qуот;, питам госте за најближим столом.

„Мислим да нема конкретног повода, ми смо чули музику и пришли&qуот;, одговара смеђокоса девојка.

„Можда само лепо време и живот&qуот;, додаје насмејано.

Осмехујем се и ја, јер углавном наздрављам животу.

Музика ме дочекује и на тргу код Градске куће, али овог пута класична.

Претходно сам у подземном пролазу налетела на момка који свира гитару.

Враћала сам се из најмањег града у Летонији по броју становника.

Опчинили су ме тамошњи пејзажи, топлина којом су ме људи сачекали, а одушевио ме је и старији возач који ми је помоћу гугл транслејта пожелео угодну вожњу, не скидајући осмех, као и чиста, удобна седишта.

Али ће у албуму успомена ипак посебно место да заузме гледање утакмица.

Тај необјашњив осећај који ме је сваки пут обузимао и није престајао до краја.

Карта са прве утакмице коју сам стискала по изласку, кез на лицу и финале, чак и ако није играла Србија.

Има нешто у тој кошарци.

Улица слободе, једна од централних у Риги, ноћ уочи финала, Евробаскета, 13. септембра, коначно је врвила од људи.

Небројано пута смо прошли њом.

На њеном почетку стоји сат стар више од века, који данас служи као реклама за познату летонску фабрику чоколаде, а првобитно је постављен како Рижани не би каснили на посао.

Док смо на дан финала последњи пут шетали историјским центром Риге, његове казаљке опомињу и нас да је време да полако кренемо ка арени.

Град је живнуо и на сваком кораку чули су се различити језици, а међу њима препознавали смо и српски.

Наше смо сретали и претходних дана готово на сваком кораку.

Многи су куповали карте и по неколико месеци пре почетка Евробаскета, уверени да ће кошаркаши Србије ући у финале.

Знамо крај те приче.

Немци су понели злато, Турци сребрну медаљу, бронзу су спаковали Грци, а ми носимо прегршт анегдота и прича за памћење.

Особље у Шаоми арени нам 1.000 пут очитава акредитације.

Истовремено смо срећни и тужни што је последњи. Ваљда.

Наша седмодневна авантура се завршила.

Ардиевас, Риго, ардиеву Латвија (Збогом Риго, збогом Летонијо) - до неког новог сусрета.

• Одлазеће писмо из Риге: Три брата, црна мачка и легендарни уживо
• 'Пецање је начин живота': Лов на рибарска места у Летонији
• Упознајте Ригу: Ушушкана лука, стара калдрма и спор око совјетских трагова
• Разгледница Риге: Сецесија, залив и пијаца
• Кроз тврђаве и цркве Виљнуса или - како нисам добио држављанство уметничке републике
• Шта спаја Београд и Ригу, а није кошарка

(ББЦ Невс, 09.15.2025)