Опсесивно-компулзивни поремећај: Заробљени у мислима и ритуалима

Овај поремећај погађа око два одсто људи на свету и може значајно да утиче на свакодневни живот.

BBC News 30.09.2025 | Кристина Кљајић - ББЦ

„Кључ је у десном џепу, кључ је у десном џепу, кључ је у десном џепу.&qуот;

Ову реченицу полугласно је понављао је Петар* из Краљева док се кретао ка згради факултета.

Осећај да нешто није како треба пратио га је од јутра, а понављајуће мисли чиниле су сваки корак напорним.

Петру је пре пет година дијагностикован опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП), психолошко стање које се испољава кроз опсесивне (упорне и наметљиве) мисли и понављајуће присилне радње.

„То није само навика или перфекционизам, већ стална борба са сопственим мозгом који вам намеће да нешто страшно може да се деси ако не урадите одређени ритуал&qуот;, објашњава студент за ББЦ на српском.

Овај поремећај погађа око два одсто светског становништва и може значајно да утиче на свакодневни живот.

ОКП обухвата две групе симптома - опсесије и компулзије које не морају нужно ићи заједно, каже Александра Бубера Нинић, докторка психијатрије и психотерапеуткиња за ББЦ на српском.

„Опсесивне мисли се намећу ван човекове воље, и често су у супротности са уверењима појединца, а долазе из сфере несвесног&qуот;, објашњава она.

Оне су нежељене и узнемирујуће, док су компулсивне радње оне које човек верује да мора да изврши како би се смањила нелагода.

„То су радње које омогућавају смиривање напетости, попут проверавања, чишћења или бројања, а у питању може бити и нека ментална радња попут одређеног начина размишљања или молитве&qуот;, додаје.

У питању није слабост воље, већ се ради о озбиљном поремећају са јасном биолошком основом, указује Роберто Грујичић, дечији клинички психијатар, за ББЦ на српском.

„Ако се не лечи, овај поремећај може значајно нарушити школовање, социјализацију и општу функционалност, али такође може довести до развоја других проблема менталног здравља као што су депресија и анксиозни поремећаји&qуот;, објашњава он.

'Имао сам мисли којих нисам могао да се ослободим'

Петру су се прве психолошке тегобе јавиле у седњој школи.

„Било је то после развода мојих родитеља, то сам врло тешко поднео&qуот;, присећа се он.

Прво се јавио страх од болести драгих људи, али се стање временом погоршавало.

„Мисли су биле све горе, посебно током студирања, говориле су ми да повредим себе или неког другог&qуот;, каже он.

Тада је одлучио да оде код психијатра.

Први симптоми овог поремећаја се најчешће јављају у периоду детињства или ране адолесценције, а могу се јавити нагло (обично после инфекције или стресне ситуације) или постепено, објашњава Грујичић.

Они се најчешће занемарују јер их родитељи или породице „виде као навике или пролазну фазу&qуот;.

Често су наставници и родитељи први који примете да се деца понашају неуобичајено, додаје психијатар.

„Оно што би требало да алармира породице да се обрате за помоћ је немогућност детета да прекине са понашањем иако жели, уколико осећа значајно повећање анксиозности када не успе да спроведе ритуал или уколико сви ти обрасци ремете дружење или школске обавезе&qуот;, каже он.

Код младих се често среће компулсивно прање руку и тела због страха од инфекције или заразе, учестало проверавање, али и агресивније опсесивне мисли, указује Грујичић.

На друштвеним мрежама, нарочито на ТикТоку, ОКП се често користи за описивање уредности и свако понављање радњи.

Хештег #ОЦД (енглеска скраћеница за ОКП) има милионе прегледа, а међу најпопуларнијим снимци су они у којима корисници сами себи „дијагностификују&qуот; поремећај.

Уредност не значи да неко има ОКП, објаснила је клиничка психолошкиња Амита Џаси, раније за ББЦ.

Ово психолошко стање се дефинише као поремец́ај јер има узнемирујуц́у и ометајуц́у особину, рекла је она.

Симптоми не морају увек да буду тешки, па многи пацијенти могу да наставе са свакодневним животом иако им неки тренуци могу бити изазовни, објашњава она.

„Али, нажалост, понекад може бити заиста разорно&qуот;, рекла је она.

muškarac prekriva lice rukama, očajan muškarac

Најчешћи симптоми ОКП-а:

• страх од заразе (прљавштине, бацила, хемикалија)

• опсесивне сумње у то да ли су неке радње извршене (искључивање шпорета или пегле)

• агресивне или застрашујуће мисли (страх да ће некоме или себи наудити, иако то не жели)

• религиозне и моралне опсесије

• узнемирујуће, наметнуте слике или представе

• потреба за симетријом и редом („све мора да буде под конац&qуот;)

• претерано прање руку или чишћење

• понављање радњи (закључавање, гашење светла, додиривање предмета одређен број пута)

• ментални ритуали (молитве, бројање, понављање реченица у себи да би „спречили несрећу&qуот;)

• стално проверавање (врата, апарати, документа, поруке)

• сакупљање и немогућност бацања ствари

• слагање предмета

• симптоми трају дуже од једног сата дневно, изазивају анксиозност и ометају свакодневни живот

Извор: Национални институт за ментално здравље

Како помоћи онима који се боре са ОКП-ом?

Чланови породице, партнери и пријатељи могу имати пресудну улогу у процесу опоравка, пише у онлајн приручнику Интернационалне ОКП фондације.

Они издвајају неколико савета како помоћи људима који се боре са овим психолошким поремећајем:

Препознавање симптома - Промене попут дужег задржавања у купатилу, понављања радњи, непрестаног тражења уверавања често нису тврдоглавост или лењост, већ сигнали да се неко бори са опсесијама (учесталим мислима које се намећу) и компулзијама (присилним радњама). Критика само погоршава симптоме, зато је кључно гледати их као део поремећаја.
Стрпљивост са темпом опоравка - Свако ко се бори са ОКП-ом напредује сопственим ритмом. Поређење са другима или очекивање савршенства ствара додатни притисак и погоршава симптоме.
Окружење које пружа подршку - Подршка значи прихватање, али не и саучествовање у присилним радњама. Покушајте да објасните да ћете заједно „победити ОЦД&qуот;, али да нећете помагати у ритуалима јер то продужава проблем. Критика или подсмевање нису корисни.
Подршка узимању терапије
Јасна и једноставна комуникација - Не би требало да се улази у бескрајна објашњења и расправе. Потреба за апсолутном сигурношћу је срж ОКП-а, а на њу не постоји савршен одговор.
Одржавање породичне рутине - ОКП не би смео да диктира како цела породица живи. Стално учествање у ритуалима, само одржава поремећај.

Извор: Интернационална ОКП фондација

'То није била религиозност, него ОКП'

Ивана* из Чачка је имала 14 година када је почела да се обавезно моли пред спавање.

„Свако вече сам понављала молитве, убеђена да ће, ако то не урадим, моји родитељи умрети.

„То није било само веровање, већ и страх који ме је паралисао&qуот;, почиње причу.

Молитве су временом постајале све дуже и сложеније - од неколико минута, претвориле су се у сате.

Ако би се забројала или прескочила реч, враћала би се на почетак.

„Било је то бесконачно и исцрпљујуће&qуот;, каже она.

Ишла је у школу неиспавана, са главом „пуном ритуала&qуот;.

Сваког дана пре школе одлазила је у цркву.

„Тамо сам стојала сатима, помишљала сам лоше ствари за бога или неке светитеље.

„Ишла сам да разговарам са свештеницима и тражила помоћ од њих&qуот;, каже плавокоса девојка.

Један од њих упутио ју је на психијатра.

„Једноставно ми је рекао да он не зна како да ми помогне и да мисли да је за моје стање психијатар много стручнији.

„У том моменту сам помислила да греши и да је безобразан&qуот;, присећа се Ивана.

Неко време је игнорисала тај савет, али су се опсесивне мисли навраћале.

„Излазила сам са часова, јер сам веровала да ће се нешто лоше десити ако то не учиним, замишљала сценарије у којима ме друга деца из одељења умуру&qуот;, објашњава.

Код ОКП-а, најчешће се јављају опсесивне мисли бласфемичне (погрдно изражавање о религији), сексуалне и агресивне природе, објашњава докторка Бубера Нинић.

Улога стручњака је да открије „шта те мисли заправо поручују&qуот;, додаје она.

„Агресивне мисли јављају се када постоји проблем са изражавањем љутње, а мисли сексуалне природе јављају се код људи код којих су постојале забране, не само у сфери сексуалности, већ и других слобода.

„Уколико постоје мисли из домена бласфемије онда се углавном ради о томе да постоје неразрешени проблем са ауторитетима који се преносе на религијске фигуре&qуот;, закључује Нинић.

Тек када су Иванини симптоми постали неподношљиви, пожалила се родитељима.

„Њима није било јасно шта се са мном дешава.

„Прво су покушавали да ме утеше, али су схватили да је ситуација озбиљна када нисам могла да спавам ноћу&qуот;, каже она.

Дијагноза је за Ивану била шок, али и олакшање.

„Први пут сам чула да постоји име за оно што осећам&qуот;, додаје.

Уколико су симптоми такви да ометају свакодневни живот неопходно је дати оговарајуће лекове, каже Нинић.

Важна је и помоћ психотерапеута који треба да утврди шта су разлози за јављање и каква је функција опсесивних мисли, указује.

„На основу тога се онда даље прави план психотерапијског третмана, који у много случајева, уз терапију лековима у почетним фазама, може довести до потпуног излечења&qуот;, додаје докторка.

'Моја глава може да буде у миру'

Јасан и дефинитиван узрок опсесивно-компулзивног поремећаја још није познат, каже психијатар Грујичић.

„Сматра се да се ради о комбинацији генетике, неуробиолошких промена и спољашњих фактора који обухватају стресне животне догађаје, трауме, инфекције.

„Стигматизација оваквих психичких симптома и недостатак препознавања доводе до тога да се поремећај ређе дијагностикује него што би требало&qуот;, додаје он.

И Петар и Ивана данас воде „уобичајене животе&qуот;.

„Ако уобичајено значи да немам страх од сопствених мисли &qуот;, додаје Петар.

„Осећај да моја глава може да буде у миру ме чини радосним&qуот;, закључује он.