Tišina: tamo gde se čuje srce

Ne onoj prijatnoj, jutarnjoj, kad ptice još ne pevaju i sunce tek razmazuje svetlost po prozoru, već u onoj bolničkoj, teškoj, punoj neizgovorenih reči i zadržanih uzdaha. Tišini koja ima težinu, koja zna da boli, i koja nikad ne odlazi. Sedim, ili bolje rečeno, ležim, spojen na aparat koji diše umesto mene. On ne diše stvarno, ali u njegovom šumu ima nešto što podseća na život — kao da pumpa krv kroz mene, ne da bih živeo, nego da bih još malo odlagao smrt. Naučio