Да прикочимо!

Једна секунда. Толико треба да живот пун планова или реченица које су остале недовршене нестане у шкрипи кочница и ломљави метала. Једна секунда, то је све што дели нормално поподне од вечери у којој неко неће доћи кући. Последњих дана Србија броји те секунде као да гледа у црне казаљке на часовнику. На свакој је неко име, нечије дете, брат, сестра, друг из разреда, колега с посла. И сваки пут, иста сцена. Сиви асфалт, трагови уља и крви, жута трака, уплакана