"6 dana sam tražila decu u izbegličkoj koloni", Borka se ne stidi nijednog posla, sad ima ono što se ne kupuje

Izašli smo živi, to je najvažnije." Sumorna, nepregledna kolona, nepoznata lica. Ko je živ, ko je mrtav, koga će sresti sada, a koga neće nikada više? Samo da nađe decu. Ovaj momenat urezao se u Borkin život kao šrapnel. To nije samo ožiljak, to je bol i teret s kojim se živi. Ali Borka Babić ume da živi! "Ovo je moja kuća, sve to smo sami napravili, na praznom placu, od nule!", primila nas je srdačno i priredila gozbu. Dalmatinska pančeta, slanina i rumeno pile,