Капетановић (РЦЦ): Дан Европе – Од обећања до праксе

Дан Европе, 9. мај, "често се сматра даном сећања, али би требао бити много више од тога, требало би да буде дан политичког промишљања, тренутак да се запитамо да ли је Европа и даље способна да своје обећање претвори у праксу", пише данас у ауторском чланку генерални секретар Савета за регионалну сарадњу (РЦЦ) Амер Капетановић.

Шуманова декларација није била свечани говор већ стратешки акт, Европи је понудила излаз из праксе ривалства повезивањем земаља кроз заједничке интересе, заједничка правила и заједничку одговорност, пише у тексту.

Почивала је на разумевању да мир не може бити утемељен само на осећањима, морао је бити организован, морао је бити бити преточен у праксу.

Зато је Дан Европе важан. Подсећа нас да Европа није изграђена јер су се тешка питања избегавала већ зато што се на таква питања одговарало сарадњом, наводи се у чланку.

Капетановић указује да се Југоисточна Европа сада суочава са сопственом верзијом тог теста - регион се више не налази у периоду посље сукоба у којем је сарадња првобитно била замишљена као заштита од новог конфликта.

Додаје се да је "та сврха и даље важна, али не и довољна и да се свет око нас променио".

Геополитичка клима је пооштрена, простор за неодређеност се сузио а мултилатерализам се све више оцењује на основу конкретних резултата а не интегритета процеса, пише у тексту.

"Чак и Европска унија поново дефинише своје приоритете с нагласком на конкурентност, сигурност и стратешку аутономију, наглашава се и указује да регионална сарадња не може стајати пострани, нетакнута овим променама", пише Капетановић.

Савет за регионалну сарадњу (РЦЦ) је основан пре осамнаест година у време када је Југоисточна Европа изашла из сукоба са заједничким уверењем да дијалог може спречити поновни конфликт и да заједничке вредности могу бити темељ дугорочне стабилности. У то време је и за само окупљање политичких актера у истој просторији требало много труда и стрпљења, подсећа аутор.

"Стећи навику сарадње није била пука симболика већ акт стабилизације, указује се као и да је сама спремност да се остане за истим столом била важна, јер се тако постепено поново градило повјерење", наводи он.

"Ова логика је и даље актуелна. Дан Европе нас позива да поставимо тешко питање, како би регионална сарадња сада требала изгледати?", пита се у чланку, а после осамнаест година опстанак сам по себи више није импресиван и релевантност постаје право мерило зрелости.

За Савет за регионалну сарадњу "релевантност лежи у пажљивом одржавању равнотеже између мандата, географије и заједничких вредности. Ако та равнотежа превагне на било коју страну, сарадња је изложена ризику да изгуби или своју веродостојност или своју сврху", упозорава Капетановић.

Несигурност ипак не представља само ограничење већ са собом доноси и одређене могућности, указује се и наглашава да географија, која се обично сматра судбином, може послужити и као стратегија.

Југоисточна Европа је постала кључни коридор у време када се континент суочава са поремећајима у снабдевању енергијом, логистици и ланцима снабдевања. Регион се све више сматра пожељном дестинацијом за премештање послова у суседство јер предузећа преиспитују ризике и важност географске близине. Он је логистичко чвориште, тржиште рада и дигитални простор интегрисан у европске ланце вредности, пише у тексту.

Како се указује у том ширем оквиру, Западни Балкан има улогу везивног ткива, које повезује земље чланице ЕУ са суседним економијама и представља окосницу виталних транспортних и енергетских путева.

Проширење ЕУ, према томе, пише уКашетановић, више није само нормативно обећање, већ је повезано с отпорношћу и стратешком усклађеношћу саме Европске уније.

"Питање више није да ли треба наставити с проширењем, већ како га спроводити веродостојно и хитно, наглашава се у тексту и додаје да институционалнипутеви постоје и да оно што одређује напредак је политичка воља", пише у чланку.

"Зато Дан Европе у 2026. треба да бнуде тренутак да размислимо о будућности регионалне сарадње", наводи се у чланку и додаје да Црна Гора има озбиљну шансу да постане следећа чланица, а за њом и Албанија.

Указује седа би ти процеси представљали историјски искорак за оне којих се то непосредно тиче, али би уједно променили и саму логику сарадње у региону.

А "шта ће се десити када неке економије постану део Уније док остале буду изван ње? Да ли ће регионална сарадња ослабити под притиском различитих степена интеграције или ће се развити у амбициознији и функционалнији оквир способан да цијели регион припреми за веће учешће у Европском пројекту?", пита се аутор.

То није, како наводи, апстрактно институционално питање, већ залази у саму срж веродостојности Европе у Југоисточној Европи.

"Ако проширење буде напредовало постепено, земљу по земљу, регионалном сарадњом се треба обезбедити да приступање једне не доведе до фрагментираности за друге. Регионална сарадња мора помоћи да регион остане повезан кроз тржишта, инфраструктуру, енергетске системе, дигиталне услуге,вештине, мобилност и заједничке стандарде", пише Капетановић.

Наредни ниво сарадње мора бити у функцији динамичног региона, региона који је делимично у ЕУ, делимично у преговорима о приступању, али целокупан везан за исту европску будућност, подвлачи аутор.

Прва фаза регионалне сарадње је била усмерена на помирење, стабилизацију и обнављање поверења након сукоба, каже се у чланку и указује да ће та мисија увек бити историјски важна.

Наредна фаза, међутим, наглашава се, треба бити усмерена непосредно на економско приближавање, интеграцију у јединствено тржиште ЕУ, енергетску повезаност, дигиталну интероперабилност, отпорност инфраструктуре, мобилност радне снаге и стратешку спремност. Циљ не треба да буде само одржавање дијалога већ стварање услова у којима напредак једне економије јача регион у целини.

Регионална сарадња зато мора сазревати заједно са европским тежњама региона, залаже се Капетановић.

"Ако Црна Гора прва уђе у ЕУ и Албанија за њом, њихово приступање не треба да представља крај регионалне сарадње. Управо супротно, треба да представљи унапређење те сарадње. Региону ће требати јачи механизми координације, практичнији облици солидарности и јасније разумјевање начина на који сарадња функционише међу чланицамаЕвропске уније као и онима које то нису. Проширење и регионалну сарадњу не треба посматрати као конкурентне процесе већ као стубове дугорочне европске стабилности који се узајамно надопуњују и јачају", пише у чланку.

Одлуку администрације Сједињених Америчких Држава да се повуче из Одбора Савета за регионалну сарадњу треба схватити у овом ширем контексту, указује Капетановић.

"Сједињене Државе су дипломатијом, ангажманом у области сигурности и континуираном подршком институцијама имале незаобилазну улогу у стабилизацији региона током претходне три деценије. Тај допринос је био темељ и повлачење из једног институционалног формата га ничим не умањује. Трансатлантско партнерство је и даље важно, а порука коју смо добили је јасна, одговорност за обликовање пута нашег региона све је више у рукама самих европских актера. Стратешка усклађеност не може зависити само од вањских гаранција", пише у тексу.

"Ова одговорност на крају крајева долази од грађана", додаје се и наводи да више "од деценије Савет за регионалну сарадњу прати мишљења јавног мњења са Балкана ополитичким, економским и друштвеним питањима", пише аутор.

У истраживању је учествовало више од 60.000 грађана, чија се мишљења разликују о чланству у ЕУ, поверењу у институције и учинковитости демократије.

"Једна тежња се, међутим, доследно понавља, а то је жеља за квалитетом живота који се може упоредити са оним у Европској унији. Грађани желе мање корупције, јачу владавину права и више могућности. Ова очекивања су много више практичне него идеолошке природе", наводи Капетановић и да подршка регионалној сарадњи одражава овај прагматизам.

Наведено је да је 2025. године 64 одсто испитаника видело регионалну сарадњу као механизам који може донети конкретна побољшања.

У неким областима попут укидања роминга, инстант плаћања, олакшавања трговине и мобилности, резултати су видљиви и мерљиви, пише аутор, док се у другим постављени темељи, али је за реализацију потребно континуирано политичко опредељење.

"Институције у региону не делују изоловано, већ функционишу, у оквиру мандата које утврђује влада те зато резултати одражавају институционални капацитет као и политичку одлучност", пише у чланку и констатује се да су неизбежни застоји у региону са сложеном историјом и крхким политичким окружењем, а начин на који институције одговоре на њих представља одлучујући фактор.

"Веродостојност се не гради на одсуству тешкоћа, већ на способности прилагођавања, учења и истрајности. Поверење расте са доследним деловањем и резултатима који се временом потврђују. То је посебно важно у тренутку када се изазови гомилају брзо и непредвидљиво те одвраћају политичку пажњу и оптерећују административне капацитете", пише Капетановић.

Притисци с којима се регионална сарадња суочава превазилазе неразрешене билатералне спорове, наглашава се и указује да је све израженија промена у начину на који се мултилатералне иницијативе и развојна помоћ вреднују.

"Нагласак се све више ставља на мерљиве резултате и брзину реализације. Такав приступ је оправдан, јер јавна средства захтевају одговорност. Међутим, сарадњи која се оцењује искључиво кроз краткорочна мерила приети опасност да се њена структурална врједност занемари. Процеси нису бирократски украси, они су средства којима се гради предвидљивост, праведност и поверење међу партнерима. То је темељ од ког зависе трајни резултати. Без њега, резултати су привременог карактера", упозорава аутор.

За институционалну зрелост, у овом окружењу, каже се, потребни су промишљање и стратешка амбиција.

Савет за регионалну сарадњу је зато иницирало процену укупног утицаја деловања Процеса сарадње у Југоисточној Европи (СЕЕЦП) током 30 година постојања што ће послужити Бугарској и Румунији као следећим предсједавајућима као анализа заснована на доказима а не на церемонијалном приступу, наводи Капетановић.

Слично томе, Стратегија Југоисточна Европа 2030 одражава заокрет ка дугорочној отпорности. Предложени Механизам осигурања од елементарних непогода и дељења финансијског ризика је одговор на јасне научне доказе да је Југоисточна Европа међу европским регионима који су најизложенији елементарним непогодама.

Отпорност не може бити ослоњена на импровизацију, за њу су потребни структурирани инструменти и заједничка одговорност, указује аутор.

Заједничко регионално тржиште се такође оцењује у смислу његовог мерљивог економског утицаја, а нарочито јер се њим подржава европски План раста за Западни Балкан, пише у чланку.

Унапређење политика мора бити утемељено на подацима а не на претпоставкама. Закључци са самита Берлинског процеса у Лондону се, заједно са партнерима попут ЦЕФТА-е, Енергетске заједнице, Транспортне заједнице и РЕСПА-е, претварају у конкретне мере, међу којима су, између осталог, и дубља интеграција регионалних индустрија у европске ланце вредности, преносивост социјалних права и интероперабилност дигиталних услуга, наводи Капетановић.

Преговори о укидању роминга између Европске уније и Западног Балкана ће такође тестирати спремност за већим учешћем у јединственом тржишту ЕУ, каже он.

Констатује да регионална сарадња не замењује проширење ЕУ, нити се њом може решити сваки политички спор, и да се њоме не може створити политичка воља тамо где је нема.

"Оно што се регионалном сарадњом може урадити је да се ублаже тензије, управља узајамном зависношћу и смањи системски ризик. У времену објеженом фрагментацијом и геополитичком конкуренцијом, сарадња мора показати постојану, практичну вредност. Њена снага не лежи у реторици, већ у континуираној стабилности, отпорности и заједничком просперитету које државе не могу обезбедити самостално", пише Капетановић.

Он истиче да Дан Европе "треба да нас подсети да европски пројекат никада није био само ствар институција, већ намера да се узајамна зависност претвори у мир, правила у поверење и близина у заједнички напредак".

"Ова поука је и даље актуелна за Југоисточну Европу. Региону није потребна сарадња церемонијалног карактера. Потребна му је сарадња која ће га припремити за нову Европу, Европу гдје је већи нагласак стављен на геополитику, Европу која је конкурентнија, захтевнија и, ако добро одаберемо, јединственија", пледира аутор.

Он наставља да "циљ није очување институција ради њих самих. Циљ је да сарадња и даље буде корисна, веродостојна и усклађена са очекивањима грађана,кађе се и наглађава да када се ова усклађеност постигне, њена релевантност долази сама по себи".

"Европско обећање мора постати европска пракса. На Дан Европе то је порука коју Југоисточна Европа треба послати, не тежимо само томе да постанемо део Европе већ смо спремни и да допринесемо њеном обликовању," каже се у чланку.

"У неизвесним временима, зрелост се мери не само способношћу прилагођавања већ и способношћу да се остане принципијелан док се истовремено развија. Ми смо за то спремни", закључује Капетановић.

(Бета, 08.05.2026)