Љубомир Живков: Како то да смо постали баш оволико неустрашиви?
РТВ 09.01.2016 | РТВ
| Фото: РТВ
ФАРКАЖДИН - Све до поласка у школу, или да кажемо све до десетерца, мислио сам да нисам плашљив: па носио сам вечеру на цигљану која је била испод гробља, дођеш до краја села, прођеш кроз Јамуре, и на месечини коју дотад ниси ни примећивао угледаш сребрну траку Тамиша: Селиште!
Пре тога на тебе лаје тридесет седам кера, твоје је да не бежиш, него треба да се сагнеш, као да си угледао полутину цигље којом ћеш вођи чопора скрјати ногу, гробља се тек не бој, нико одатле не може да устане, а кад би и мого, не би му била прва брига да тебе вија и да те дави, помрчина је ништа, нема ништа ноћу што ниси дању већ видио, само нема ведла. Тако се ја, наоружан само ручконошом у којој је топли оброк,
