Bivši premijer koji čeka jedne obične izbore
Nedeljnik 11.03.2016 | Piše Marko Prelević, te 2003.
Nije Đinđić - a morao je - prvi otišao u Srebrenicu da se izvini, makar simbolično, i nije prvi obezbedio da se održi Parada ponosa (naprotiv, dozvolio je da je rasture huligani), nije rekao lopovima da su lopovi, a žbirima da su žbirovi, nije bio spreman da ovo društvo provede kroz nužnu, bolnu katarzu. Zar ne bi onda razočarao sve koji su se gnušali devedesetih kada bi pristao na trule kompromise, znajući da dobar deo Srbije i dalje ne može da se otrese kompleksa više vrednosti? Samo što
Kažu da zemlja može da se promeni za samo jedan dan. Tog dana, kada se u Srbiji promenilo sve, nisam bio tu, što će mi nedeljama docnije biti dovoljno opravdanje da počnem ubeđivati sebe da se ništa nije ni dogodilo. Bio sam brucoš, i ugrabio sam prve toplije dane da odem u Crnu Goru, iz krajnje romantičnih pobuda. Sećam se zato te ulice iz utorka 11. marta, "sedmice" koja lenjo taljiga nizbrdo, graje u tramvaju koju prave klinci, onog
