Marinko Madžgalj, glumački simbol izgubljene generacije devedesetih
Nedeljnik 03.04.2016 | Piše Zlatko Crnogorac, produce
Kada je Branimir Brstina, po treći put za manje od godinu dana, izašao kao upravnik na pozornicu Ateljea 212 da se osvrne na neprekidni nepravedni niz: Vlastimir Đuza Stojiljković, Dragan Nikolić, Marinko Madžgalj, nehotice smo shvatili da su oni bili tri generacije jedinstvenog glumačkog profila. Đuza je bio glumačko-pevački multitalenat a jedan od retkih koji ga je u tome mogao dostići bio je Madžgalj. Gaga Nikolić, najbolji filmsko-pozorišni glumac koga smo imali, tumačio je glavnu ulogu
Postoji ta floskula da život piše bolje romane i snima verodostojnije filmove od fikcije same po sebi. U tom ostvarenju, glumac Marinko Madžgalj je konačno dobio glavnu ulogu, nažalost i poslednju. Ali lament nad njegovim životom, posledično kratkom i nerealizovanom karijerom, ne bi smeo da bude in memoriam već komparativni sociološki kroki gde je mladi čovek danas ovde i šta je, glumačka i generalna perspektiva u Srbiji i regionu.
