Маринко Маџгаљ, глумачки симбол изгубљене генерације деведесетих
Недељник 03.04.2016 | Пише Златко Црногорац, продуце
Када је Бранимир Брстина, по трећи пут за мање од годину дана, изашао као управник на позорницу Атељеа 212 да се осврне на непрекидни неправедни низ: Властимир Ђуза Стојиљковић, Драган Николић, Маринко Маџгаљ, нехотице смо схватили да су они били три генерације јединственог глумачког профила. Ђуза је био глумачко-певачки мултиталенат а један од ретких који га је у томе могао достићи био је Маџгаљ. Гага Николић, најбољи филмско-позоришни глумац кога смо имали, тумачио је главну улогу
Постоји та флоскула да живот пише боље романе и снима веродостојније филмове од фикције саме по себи. У том остварењу, глумац Маринко Маџгаљ је коначно добио главну улогу, нажалост и последњу. Али ламент над његовим животом, последично кратком и нереализованом каријером, не би смео да буде ин мемориам већ компаративни социолошки кроки где је млади човек данас овде и шта је, глумачка и генерална перспектива у Србији и региону.
