Књигама сам се лечио од зле историје
Политика 09.05.2016 | Марина Вулићевић

У поезији песма о духовности и духовницима најчешће је знатно мање успела него песма о чаши воде, о соколовом лету или крошњи јаблана
Васа Павковић више од тридесет година пише о поезији и песницима, а у предговору новој збирци есеја „Пустоловине с поезијом” (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”), који су настајали у протеклих четврт века, пише: „Живео сам у време великих песника: Црњанског, Попе, Павловића, Раичковића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Бране Петровића, Александра Ристовића и Србе Митровића. Али и Вујице Решина Туцића, Воје Деспотова, Јудите Шалго, Раше









