Onda kada su džihadisti bili naši prijatelji
Nedeljnik 07.07.2016 | PIŠE DENIS SUŠON, arhiva LMD
„'Allahu Akbar' (Bog je velik), 'Šuravi (persijska reč za Ruse) napolje': ovo uzvikuju muslimani i nekomunisti, stanovnici Kabula koji nisu zaboravili. U petak 22. februara čulo se kako protestuju, sa islamskom zastavom na čelu, protiv prisustva sovjetske armije koja im je nepodnošljiva. Tog jutra, baš kao ranije u istočnom Berlinu i u Budimpešti, Crvena armija se povukla. (...) Između Marksa i Alaha dijalog je izgleda nemoguć." -- Žan Fransoa L Munije, Le Point, 3. mart 1980.
Crvenoarmijska invazija na Avganistan u decembru 1979. izgledala je kao nezaustavljivi nalet Moskve. Time je počela nova faza Hladnog rata između dva bloka. Borba avganistanskih mudžahedina ('boraca vere u džihad') pojavila se kao proviđenje koje se suprotstavlja hegemonijskim ambicijama Sovjetskog Saveza. I često se proslavljala na epski način... Nije bilo važno to što su skoro svi ratnici bili muslimanski tradicionalisti, štaviše integristi.
