Uz zvuke rafala smo bežali od „Oluje“
Alo 04.08.2016
„Izgubili smo sve. Nestalo je sve ono što su moj otac i deda znojem zaradili i golim rukama izgradili. Naš krov nad glavom, kafana, njive i šume od kojih smo živeli. Ostali smo bez prijatelja i rođaka sa kojima smo delili sreću i tugu. I danas zahvaljujem bogu što je na tom stravičnom putu do Srbije sačuvao živote svih članova moje porodice i dao im snagu da izdrže. Nestao je po deo svakoga od nas i zbog toga nikada više nećemo biti isti”.
Očima punih suza koje ne smeju da poteku, sa knedlom u grlu i pogledom u daljinu Goran Vranešević (25) započeo je svoju ispovest o tome kako je sa porodicom „pregrmeo” „Oluju“. Iako je tog kobnog avgusta 1995. imao samo četiri godine, on pamti svaki dan proveden na traktoru na putu do Srbije, svaki drhtaj i plač nastao zbog zvuka rafala, a ostale detalje je kasnije godinama saznavao od roditelja. Kada je rat počeo, kaže Goran, ni na kraj pameti
