LIČNI STAV: Verujem u Boga ali mi ne pada na pamet da uđem u srpsku crkvu
24 Sata 04.09.2016 | ljubica krstić
Vera u Boga je do te mere ukorenjena u srpskoj kulturi da nam je čak i himna, u suštini, molitva Bogu. Biti pravoslavac ovde je stvar zdravog razuma, i to toliko da se za onog koji deluje kao da nije pri čistoj svesti zapitamo „da li je kršten“. Božje ime nam ne izbija iz usta, krstimo se kao po komandi kad prođemo pored crkve i svi nosimo brojanice. Svi smo, dakle, veliki vernici. I verujemo u sve, osim u Srpsku pravoslavnu crkvu.
Pesmom “Tiho noći moje zlato spava” ispraćen je na večni počinak Stefan Simić iz Mola, koji je izvršio samoubistvo u 19. godini. Oduzeo je sebi život jer više nije mogao da podnese život u nemaštini. Za sve godine, Stefan nije dobio nikakvu pomoć od Srpske pravoslavne crkve, iako je njegov otac pred smrt sve što je imao ostavio baš crkvi. Ostavio je svoje dete bez krova nad glavom i kuću i imanje ostavio Crkvi, koja je oberučke prihvatila
