Da li se isplati da detetu zbog sporta i uspeha žrtvujete detinjstvo
Nedeljnik 10.06.2017 | Piše Dejvid Mekglin
Košarkaški turniri za njega su bili mučenje. Kažnjavao bi sebe danima zbog promašenih koševa i loših dodavanja, čak i kada bi njegov tim na kraju pobedio. Kad god bi lopta prošla kroz obruč, više je delovalo da mu lakne nego da je srećan, kao da je zahvalan što nije ponovo zabrljao. U periodima između utakmica, vreme je provodio sam, zureći u iPad. Nije želeo da priča ni sa kim, čak ni sa mnom
Moj sin Gejlen igrao je košarku još otkada je sa četiri godine dovoljno stasao da drži loptu. Sada je jedanaestogodišnjak od 170 centimetara, skoro za glavu viši od svoje majke, žustar i okretan. Uspevao je da pogodi koš sa bilo koje tačke u dvorištu. Košarka je, dugo sam tako mislio, bila njegova sudbina. Već sa devet godina potpisali smo za klupski tim, što se iz šestonedeljne rekreativne igre pretvorilo u šest meseci intenzivnog igranja na
